Аустроугарска граната у редакцији „Политике”

У годинама које су претходиле Првом светском рату, у „Политици” се писало о царинској кризи 1906. године, због чега је наш лист и забрањен за све крајеве монархије. Бунџијски се тада поручивало да је то „најлепше одликовање којим један српски лист може бити одликован”. Позивали су се Београђани 1908. године, после анексије Босне и Херцеговине, на демонстрације. Писали су новинари „Политике” да судбина захтева да српски народ буде тај који ће изазвати олују у којој ће се распасти „проклета кућа и ништа неће остати од ње”.

А када је Аустроугарска напала Србију, 28. јула 1914. године, у редакцији „Политике” остао је само један новинар – Миомир Миленовић. У администрацији листа такође потпуно сам био је Димитрије Стевановић. У тексту поводом тридесетогодишњице нашег листа наводи се да је Миленовић у редакцији био „и директор и уредник, и што је најважније, свој главни и најревноснији сарадник”. А што се тиче Стевановића, који је у „Политици” био од њеног оснивања „он је, у администрацији, био и администратор и експедитор, уз то главни и једини коректор листа, а потом, пошто је сам себе ипак могао најбоље да послуша, то је био свој најбољи и најсигурнији послужитељ”. Ратној редакцији као сарадник придружио се још Андра Милосављевић који је сакупљао вести у време бомбардовања Београда 1915. године. Он је касније, 1919. године, извештавао са мировне конференције у Паризу.

У опустелој редакцији, чији су се чланови у већини придружили српској војсци, стварали су се ништа мањи подвизи од оних на бојиштима. Објављивати новине у окупираном Београду био је својеврсни инат, али и неодустајање од своје читалачке публике. Иако је постојала могућност да се редакција „Политике” привремено пресели у Ниш, где су ново седиште нашли поједини ондашњи листови, изабрано је да престонички лист настави да дели судбину свог града. Излазећи углавном на две стране, мучила се мука са несташицом хартије, штампарске боје – 1915. године залихе су биле потрошене, а доставити ту неопходну новинску робу из Ниша или Прахова било је готово немогуће. Мала редакција донела је својим читаоцима у броју од 3. септембра 1914. године вест о погибији својих оснивача и уредника, Владислава и Дарка Рибникара. Само неколико дана касније, 9. септембра, у двориште „Политике” пала је аустријска граната и разорила машинско одељење. Наредни број изашао је тек три дана касније са углађеним извињењем читаоцима што је „због прилика у којима се Београд налази” број од 9. септембра штампан у само 2.000 примерака. Уредништво је 8. децембра 1914. године известило малобројне читаоце и да је аустријска војска приликом повлачења из Београда „одвела у ропство машинисту штампарије Жив. Стокића и тројицу типографа”. Крајем те исте бурне и трагичне године, Аустроугари су упали у редакцију „Политике” и направили неред „урнишући” слагачко одељење, расипајући штампарску боју, ложећи ватру насред администрације. Са гранатама и упадима војника, а готово без новинске хартије и сарадника, „Политика” је излазила до 23. септембра 1915. године.

За то време, док скромни уређивачки тим пакује сваког дана новине, готово цела редакција је у војним редовима: оснивач Владислав и његова браћа, уредници и сарадници, Дарко и Слободан Рибникар, њихов одани пријатељ Тешимир Старчевић, економски новинар Никола Станаревић, који је био задужен за привредну рубрику, млади сарадник Милош Трифуновић, који је погинуо у Великом рату, радник у администрацији Миленко Тодоровић, рањен у ратним сукобима. Значајна личност за историју „Политике”, Јован Тановић, почевши као репортер у нашем листу у јуну 1904. године, у Првом светском рату са чином капетана ратовао је на Солунском фронту од 1916. до 1918. године и био један од учесника битке на Кајмакчалану. Носилац Карађорђеве звезде и шеф за штампу делегације Краљевине Србије на мировној конференцији у Паризу, Тановић је био дугогодишњи уредник „Политике” у периоду између два светска рата. Остаће забележено и да је управо он, из Бизерте где се нашао крајем рата, по овлашћењу Милице Рибникар отишао у Лондон да би позајмио три хиљаде фунти од браће Митровић, српских исељеника из Далмације како би могла да се купи најосновнија опрема за штампање послератне „Политике”. Живот је, међутим, Јован Тановић завршио као „народни непријатељ”. Под оптужбом да је сарађивао са окупатором, био је уредник листа „Ново време” Милана Недића, стрељан је 1944. године.

У рат је пошло и друштво из „Српске круне” које је у јесен 1903. године већало о покретању новог листа. Један од њих, кум нашег листа др Радивоје Вукадиновић, на чији је предлог „Политика” добила име које и данас носи, уз Милана Јовановића Батута предратно читатељство информисао је о здравственим темама. Година 1914. затиче га у Јагодини на месту управника војне болнице. Други члан друштва из „Српске круне” и повремени сарадник листа, Станоје Станојевић, угледни историчар, професор београдског универзитета, ратовао је и на војном и на академском плану. У Први светски рат ушао је као члан штаба Моравске дивизије првог позива, да би после повлачења преко Албаније од стране српске владе био послат у Петроград. Ту је предавао на универзитету, од 1917. године држи предавања на Сорбони, да би пред крај рата дошао у Лондон. Станојевић је са катедре универзитетског професора позивао на помоћ Србији, упознавао са њеном историјом, укључујући и ону савремену, европску јавност. Већ 1915. године покренуо је библиотеку „Савремена питања” у оквиру које је као прво издање изашао његов спис врло конкретног назива „Шта хоће Србија?”.  

Првог септембра 1919. године после готово три године паузе поново излази „Политика”. На првој страни има поруку за своје читаоце, садашње и будуће. „Не зависи више од наших спољних непријатеља и пријатеља, него од нас самих, хоће ли наша нова држава бити одиста мајком оних широких народних слојева из чијих је жртава створена и на којима почива”, пише у чланку који отвара први поратни број. На последњој страни, огласи – Босиљка Павловић из улице Проте Матеје моли да јој се јави свако ко има информације о њеном сину Александру који је као регрут отишао са војском, спроводио заробљенике у Валони, после чега му се губи сваки траг. Поред њеног вапаја за помоћ, уоквирено обавештење, реклама – „Пивницу и ресторан ’Руски цар’ опет је отворио Влајко Петровић. Најбоље Вајфертово пиво – Чувено карловачко вино – Одлична кујна српска и страна”. Како то само новине могу да забележе, живот се наставио у свом шаренилу, препун великих речи, тужних вапаја и тривијално-боемских позива на уживање. 

 ------------------------------------------------------------------------------------------------

Писци у новинарским редовима

Чланови предратне редакције „Политике” били су и двојица познатих српских писаца, приповедач Милутин Ускоковић и комедиограф Бранислав Нушић. Ускоковић, који је у роману „Дошљаци” описао атмосферу у редакцији нашег листа, приликом повлачења из Скопља, где је радио у српском конзулату, стигао је до Куршумлије. Сазнавши да је одступница пресечена, у тренутку малодушности извршио је самоубиство, бацивши се у реку Топлицу. Нушић, популарни Бен-Акиба који је из „Политике” 1908. године кренуо на демонстрације против анексије, у рату је изгубио сина јединца Страхињу Бана. Са српском војском прешао је преко Албаније, а остатак рата боравио у Италији, Швајцарској и Француској, између осталог, скупљајући са ћерком Гитом помоћ за српски народ. О сину је ретко говорио, а комедије је почео поново да пише више од десет година после његове погибије.