По џепу за блистав град

– Више се ђубре трпети не може – узвикнуо је недавно Миливоје Петровић, стари Београђанин, тврдећи да му је досадило да деценијама слуша приче о томе ко је крив што нам је бели град прљав и мусав.

– Грађани – вели он – оптужују "Чистоћу" да не ради свој посао најбоље, а из овог предузећа одговарају да колико грађани запрљају не могу да очисте три "Чистоће", а не једна. И тако укруг, деценијама.

У другим градовима света тај проблем такође није непознат, али у многима постоје и решења за њега. Сасвим ваљана.

Тако, на пример, у оближњој Грчкој, где бројни туристи из Србије проводе летње годишње одморе, постоји комунална полиција. О тој полицији исти ти наши људи испредају бајке. Свуда је има, брза је, уз то строга, па се туриста осећа заштићен као бели медвед. Ако вас трговац превари, а ви га пријавите комуналној полицији, он може "да бере кожу на шиљак". Слична судбина чека и угоститеља ако вам ували нешто што није по вашем укусу, или не дај боже урачуна непостојећу супу у цех на крају вечери. Посебно поглавље у раду те њихове градске службе је одржавање хигијене у туристичком месту, било да је реч о граду или сеоцету.

Сличан пример имамо на другом крају нашег континента – у Минхену. Тамошње власти су осмислиле начин како да њихов град буде чист и леп. Одлучиле су да свака општина, нашим речником речено, запосли човека, одреди му месечну зараду и сваких 30 дана купује пар нових ципела. Његов посао је да шпарта градом даноноћно и бележи шта у том трену није ваљано. Да ли су то рупе на коловозу, отпала фасада, искривљени, или поломљени саобраћајни знак, оштећени туристички путоказ, или ко зна шта све још – свеједно је. О свему томе он уредно обавештава надлежне градске службе које у најкраћем могућном року поправљају оштећења и ствари доводе у ред.

Таквих примера има безброј. И шта је сада наша невоља?

Чињеница је да 400 постојећих градских и општинских инспектора није физички у могућности да покрије цео град и обави све те многобројне послове неопходне за чистоћу и уредност града. У "Чистоћи", "Зеленилу", сродним градским и инспекцијским службама углас ће рећи да је увођење комуналне полиције неопходно као хлеб насушни. Уз то, додаће, оштрија казнена политика према свим врстама загађивача градског атара даће веома брзо изузетне резултате, а град ће заблистати. Владан Луковић, градски секретар за инспекцијске послове, обелоданио је, колико јуче, идеју да би бацање најлон кеса кроз прозор стана, или аутомобила, затим пикаваца, пљување по улици, или шетња кучића без метлице и кесе за псећи измет ваљало казнити са 100 евра, наравно у динарима. Ни мање ни више.

Пред таквом казненом политиком, уз помоћ комуналне полиције, сасвим је сигурно да би устукнули многи који данас бездушно, или не размишљајући, просипају за собом ђубре где им падне на памет. Па зар понашање наших суграђана када се нађу на територији неког туђег града у другој држави то најбоље не потврђује. Тамо се и те како води рачуна о томе, али не из разлога обзирности према њима него од голог страха пред неумољивим комуналцима са којима, пре свега, нема расправе, а потом и од неизбежне високе новчане казне. Убеђивања нашег возача са полицајцем у Немачкој да није прошао кроз жуто светло на семафору завршило се од почетних 20 на 50 евра. И – тачка. Или ће, стога, наш човек у Бечу, држећи у једној руци упаљену цигарету у ходнику стамбене зграде, другу руку подметнути да пепео случајно не падне на под. Страхујући, како рече, од драконске новчане казне.