Уметност као симбол моћи

Можда само на два места у Европи природа и човек воде вишемиленијумски разговор а да притом нико од њих не уништава оног другог. Уз све оно што је културом и цивилизацијом добио, човек је још више изгубио тиме што је свог "првог саговорника", оног тако потребног Другог – што је у праисторијским временима пре другог човека била природа – развојем технологије претворио у објекат за уништење. Али, има наде. Поменули смо два места где човек и природа још увек воде хармоничне разговоре – то су грчка острва и Тоскана у Италији, чији је центар Фиренца. Много пре Римљана, Етрурци су осетили њену посебност, оставивши иза себе, баш у тосканском крају најзначајнија дела о високим дометима своје културе

Ни средњи век, погрешно назван мрачним, што је у својим делима показао француски историчар Жак ле Гоф, није био равнодушан према тосканским крајолицима у којима су свети оци налазили инспирацију за верска осећања и писана дела која су касније постала темељ католичке вере. Ренесанса је од Фиренце и Тоскане, први пут после античког непревазиђеног чуда у светским размерама, створила ону већ поменуту хармонију у којој вибрирају Ђото и Чимабуе, Данте и Петрарка, Макијавели и Медичи који су владали и "по потреби" убијали друге, али били и највеће мецене уметности. Потом долази светски сликарски и вајарски врх – Леонардо да Винчи и Микеланђело Боунароти. Правимо оволики увод да бисмо подсетили да су највећа дела поменутих и непоменутих великана (сем Мона Лизе), на сву срећу остала тамо и где су настала, јер су и она у једном слична својим творцима и каснијим зналцима и љубитељима – да баш као и човек осећају, за многе презрени, дух места у којем узајамно зраче и воде онај, на почетку поменути, разговор.

Нажалост, нису све некадашње државице и градови имали исту судбину као Фиренца – да благо које је настало у тосканским црквама у самом граду, или оним околним окруженим виноградима и маслињацима, остане тамо где је и настало. Као што је познато, човек није само стваралачко, већ у истој мери и рушилачко биће, у којем се стално за превласт боре Мефисто и Фауст. Кажемо то поводом најновије изложбе фирентинских генија чија су дела власништво француског брачног пара Жакмар-Андре који су их позајмили тосканском главном граду поводом манифестације "Фирентински геније" Нажалост, дела у поседу француског брачног пара само су се закратко "вратила кући" (цитат из текста, објављеног на страни Културе у прошлу недељу, 15. јула).

Тако су појединци делимично учинили оно што досад ниједна држава није. Реч је о томе да ни Француска, ни Велика Британија, Немачка, или некадашња Млетачка Република, што ће рећи данашња Италија, као и друге непоменуте, и поред силних прогласа и законских аката Унеска – нарочито од времена кад је Мелина Меркури била министар културе Грчке и безуспешно тражила од Енглеске да врати однете каријатиде са Акропоља – није вратила оно што је из неке друге државе однела као ратни плен.

Можда би упорност бивше глумице и грчке министарке уродила плодом да филмска муза Жила Дасена није прерано умрла. Берлински музеј готово да не би имао шта да покаже посетиоцима да своје одаје није попунио оним што је Шлиман донео из Троје, а неки други археолози варварски су готово цео Пергамон и Вавилон пребацили у музејске одаје. А све то краси прелепо попрсје египатске краљице Нефретити, најлепше жене Старог света, чији је ружни, али генијални супруг Ехнатон направио праву револуцију у царству које је миленијумима трајало.

Цинични Енглези дрско су одговорили Мелини Меркури да Грчка треба да им буде захвална јер су им, тобоже, у музеју сачували каријатиде од пропадања (од смога који нагриза цео Акропољ), као да су Грци варвари, а не творци готово свега европског, који немају музеј где би, исто, могли да изложе преостале каријатиде, па и цео Акропољ, ако је толико угрожен од смога. Французи су једно време ћутали као да их се Унескови прогласи уопште не тичу, а онда су из подрумског дела, где су биле смештене готово све египатске драгоцености које су перманентно од Наполеоновог похода на Египат бродовима стизале у Француску, изложили у посебном крилу Лувра. Као наследници старих Гала били су мање цинични од Енглеза, објаснивши с дозом хумора да су сад све египатске драгоцености доступне посетиоцима и потпуно заштићене од пропадања!

У целом овом светском, али пре свега европском замешатељству, крађи и препродаји, данашњи Венецијанци остали су прави наследници Млечана. Предложили су пре неколико година Грцима да лавове који су симбол млетачке моћи поставе као копије у Пиреју, одакле су их они, као да су њихово власништво, однели у Венецију! Све је то лепо, да и ми будемо помало цинични, Унеско је потпуно у праву, али лишити се симбола моћи, кад више никакву моћ немаш, то је већ проблем, много већи него онај кад је Наполеон Млетке час припајао Аустрији, час Италији. Ако нас памћење не вара, засад нико не помиње бронзане коње испред чувене цркве светог Марка, који су, такође, грчки рад из времена Александра Македонског. У Венецију су као ратни плен довезени из Цариграда.

Државе су се увек понашале као моћни појединци, или обрнуто; сасвим је свеједно, јер се власт и моћ разумеју и онда кад нико ништа не разуме. Зато, чак и онда кад изгубе власт над својим колонијама или другим државама, освајачи на сваки начин чувају и, чак цинично, бране симболе своје негдашње моћи. Један од тих симбола, можда највидљивији, јесте уметност коју су од других присвојили. Јер, свака друга моћ, сем стваралачке, претвара се у прах и заврши или не заврши као историјска чињеница.

Ако су се ренесансни владари у италијанским градовима-државама спорили не само на војничком, већ и на уметничком плану, односно ко ће бити мецена већем ствараоцу, данашње моћне државе и појединци, одавно измењену стварност замењују симболом, као наш давни предак магијским радњама. Да ли је то борба вечности и пролазности? Генијални Гете маестрално је то осетио – кад владам твојом душом, владам и целим твојим светом. Зато и сматрамо да оно што је опљачкано или покрадено од других народа треба вратити на оно место где су та уметничка дела и настала. Можда једино тако можемо "оживети" свог првог саговорника, између осталог и тиме, да парафразирамо Лоренса Дарела, што ћемо му вратити дух места.