Израелско-палестински сукоб: серија без краја

Од како су Израелци 2005. године напустили појас Газе ово је њихов шести обрачун са Хамасом. Тренутни сукоб, по броју жртава, заостаје само за операцијом „Ливено олово”,у којој је за три недеље, у зиму 2008/2009, погинуло око 1.400 палестинских Арапа и 13 Јевреја. Осим већих сукоба Хамаса и других организација из појаса Газе и израелске војске, било је више од десет мањих ракетирања Израела и бомбардовања циљева у Гази у истом периоду. Како је и зашто дошло до актуелне операције „Заштитна ивица”?

Појас Газе – територија величине Београда – према уверењу многих, највећи је затвор на отвореном. У њему до 1,8 милиона Арапа живи под сталном блокадом Израела и Египта од како је Хамас победио на првим и до сада јединим изборима за палестинско законодавно тело. Демократско изјашњавање за које се Запад на сва уста залагао донело је резултат који није одговарао том истом Западу. Зато су се Вашингтон и Брисел одмах дали на рушење легално изабраних власти Палестинске самоуправе. У томе се шеф Фатаха Махмуд Абас нашао као вољни колаборант, не само САД и Велике Британије, већ, како су обелоданила објављена документа преко „Викиликса” и локалне варијанте – „Палиликса”, и Израела. Запад и Израел гурнули су Фатах на Хамас. Зато данас нема сукоба на Западној обали. Локална власт, финансирана и обучавана од стране западних и арапских служби, покушава да држи под контролом све раширеније протесте Палестинаца. У појасу Газе влада Хамас, па тамо блокада никад и није престала, а повремено је и тотална. Дешава се да нема довољно хране, струје ни за одржавање система водовода, па долази до вишедневних изливања канализације по улицама, мањкају лекови... Становници појаса Газе, осим шверцерским тунелима, не могу да пређу ни у Египат, а камоли у Израел. Газу не могу да напусте ни морем јер је Израел још 2005. блокирао ваздушни и поморски саобраћај и забранио изградњу луке и аеродрома.

Како је могуће да Израел, уз помоћ Египта, не заборавимо, држи бројно становништво у таквој, готово безизлазној позицији? Израел то правда чињеницом да је Хамас, како они кажу, терористичка организација и да изводи терористичке нападе (што јесте тачно). Међутим, без обзира на то, обичан човек може да се запита – да ли би тако нешто, с истим изговором, могла да уради нека друга држава?

Ваља се, с тим у вези, подсетити да је пре петнаест година немачки министар одбране (кривотворећи извештај својих људи са терена) тврдио како је југословенска полиција у селу Рогову убила 15 албанских цивила док је амерички дипломата на челу мисије ОЕБС-а Вилијам Вокер исто урадио у случају Рачак (са 40 цивила). Но, све и да је била реч о цивилима, а није, треба рећи да су у току били сукоби војске и полиције с паравојним албанским организацијама које су изводиле терористичке нападе на цивиле и органе реда у јужној српској покрајини. Наводни цивили били су оправдање за агресију НАТО-а на Србију и Црну Гору. САД и бројне чланице ЕУ траже оштрије санкције против Русије, тврдећи без доказа да је она умешана у случајно обарање путничког авиона и страдање око три стотине цивила. Постоји ли уопште претња санкцијама, да не говоримо о усвајању истих, а камоли о војној интервенцији, против Израела када су у питању САД и ЕУ? Свакако да не. Најжешће што амерички и политичари ЕУ могу да превале преко усана јесте жаљење због цивилних жртава, којих је више стотина, уз „захтев” за прекид ватре.

Има ли краја израелско-палестинском сукобу? Већ дуже од 60 година људи широм света, с повременим прекидима, слушају о ратовима и сукобима Јевреја и Арапа. Ужи део овог сукоба и његова срж јесте борба палестинских Арапа и Јевреја. Палестинци, у почетку уз званичну подршку свих Арапа и већине осталих муслимана, боре се за Јерусалим и делове исте територије за коју се боре и Јевреји. Зато и када, вероватно за неколико дана, дође до примирја и Израел прогласи да је постигао ратне циљеве а, одмах затим, Хамас једва дочека да и он прогласи примирје, уз напомену да није први попустио, ситуација се суштински неће променити, а о безнадежном сукобу, нажалост, слушаће и данашња предшколска деца. О томе се пророкује и у Библији, а у хришћанству се сматра да после Јована Крститеља нових пророка нема.

Институт за међународну политику и привреду у Београду