Уд’ри по јелу!

Нема ко није чуо на Ади Међици за Адема, једног од првих становника овог београдског острва, иначе, раја за душу, без икаквих претеривања. Глас о том старом „савском вуку” пронео се далеко изван акваторијума престонице, па код њега сврате и многи странци и други дошљаци, али и намерници које нанесе срећан случај. Код Адема могу да се једу босанске пите и слушају (и певају) најбоље севдалинке, смеје најбољим вицевима о Босанцима, зато што Адем не „ферма” поделе на нације. И што је, „стицајем околности” – из Босне. – Рођен сам у Бањалуци, у делу града Мала ћаршија – рећи ће Адем, презименом Ризаиновић, својим меким, шушкавим дијалектом, уколико, између два залогаја, пожелите да о њему сазнате више. – Кроз башту ми је текао Врбас, у њему су ме још као ’пузаћа’ купали.

Његове насмејане очи постаће све нежније како се јасније изображава слика детињства. И мајке која је сатима пракљачом „убијала грешни веш” у тој бистрој, брзој реци. Мати би увек певала, успављујући га „ратнићким пјесмама”.

– Кад се жени Пирнић (пиринач) пилав, Хошефагин (компот од сувих јабука, крушака и шљива, заслађен кашиком меда) син, он узима Халва Питу, Баклавину кћи – објашњава баритоном стихове који су, од малена, у њему распиривали гурманлук. Позната мелодија једне од најлепших песама и слушаоца тера да риму намах научи, а она – да му „крене водица на уста”.

Кад би се изјутра будили он и двојица браће, мајка је сваког питала шта би ко јео, и није јој било тешко да им испуни сваку жељу.

Некад би „за фруштук” правила поплеске, некад буреке, сирнице, зељанице или кромпируше, зависно од хтења. У кући је владало правило да „не мораш да имаш бог зна шта на себи, ал’ је важно да си добро јео” и Адем га је са собом понео у свет. То „добро” и данас подразумева сплет укуса о којима ни сањали нисте да постоје или сте га заборавили, застрашени холестеролом. Рецимо, прожимање кајмака и милерама са реш печеним „зврковима” пита од млевеног јунећег меса са комадићима кромпира и лука, и пред крај преливени истопљеним путером, или неки слични сплет арома.

Кад се рано једе тако добро, све после тече глатко, веровало се у кући, и по том принципу напредовало. У спорту и музици Адем је мајстор каратеа и других вештина и јунак једног од поглавља мале енциклопедије бањалучког рокенрола. Храна за душу је подједнако важна и то се сматрало, па је од књига гутао шта је стигао, и ускоро „знао више него што треба”, па је на испитима полемисао, а не одговарао.

– Увек су нас учили добру, јер с тим се не рађа, већ се учи – потврда да је савладао и ово знање види му се у очима. Гастрономска диплома урамљена је позамашним стомаком који носи поносно.

Иако се у Бањалуци живело брже и луђе него у Београду, крајем шездесетих се овде доселио и одмах заволео град. Допала му се „та мјешавина”, слична оној из које је поникао и која даје финоћу укуса животу. Брзо је открио Аду Међицу, и тако се скрасио на води, на Сави у којој је „и део Врбаса”.

– Острво је било дивље, обрасло купинама и другим трњем, пуно фазана, сова, па чак и срна, а кад смо све раскосили, дошле су и вране – смеје се Адем описујући услове за оснивање адамеђичке „енклаве”, смешане од шачице првих власника сојеница.

Његова, првосаграђена, налик оријенталном чардаку, сада је портабл-музеј, а он дежурни водич. Да објасни порекло сваког експоната, старих фењера, древних направа, сувенира од бронзе (међу којима је и мала биста омиљеног му Тита), урамљених бакиних рецепата писаних краснописом, уметничких слика, па чак и икона, где су стешњене и тегле са слатким и већ зарумењеном вишњевачом. Депанданса „музеја” је лозом обрасла тераса, башта с пар столова с карираном пресвлаком, помоћни сплав са „смедеревцем” стално ангажованог чунка. На њему се смењују виртуози, јер свако од пријављених је потврђени мајстор за по неко јело. Миле Пиле за запечене папке у сафту, Факинг за рибље чорбе, Неша за „соћне” свињске специјалитете, Ниџа за пржену рибу, а Адем „за остало”, спремљено по рецептури маме и баке. Док набраја ставке са насумичног менија, наглас густира и „мммм-ка”.

Институција заједничке трпезе, објашњава, проистекла је из обичаја пионира Међице да свако јутро скупа пију кафу, али увек код другога. Зими, када је Ада попут руске бајке, уз кафу је служен и „шумадијски” чај и мезе, да боље крене дан. Од раног пролећа до касне јесени, код Адема се сада одвија кулинарска ревија и скупља весела и увек шаролика екипа. Младо и старо, „домороци” и они са стране – професори, филмаџије, музичари, песници, уметници и кад су занатлије. Такмичарства у кувању нема, наглашава, свако је добродошао, ако неће да поквари.

– Кад је мој стомак задовољан, и ја сам – смешка се гладећи свој „бојлер”.  

Уз добро јело иде добра капљица у чему се овде не оскудева, као ни у песми. Неко поведе, остали прихвате, за час је ту читава клапа или чак хор са оркестром. Кад се уморе, нешто „прегризу”, „исперу” грло, размене по коју, па опет удри по певању. Свако ко прође узаном стазом уз реку, радо је примљен у ансамбл. Они с воде, са шикљи, глисера, пловила која скупљају одбегле буриће и сличну старудију, машу и довикују, и тако доприносе још бољем штимунгу. Кад могу, сврате, а кад не могу, реком пронесу део атмосфере. – Човеку не треба много – сигуран је Адем, а треба веровати његовој перспективи, јер тако срећну особу тешко да ћете срести у другим приликама. Магнетизмом добрих вибрација и савршених мириса он просто привлачи слична струјања. Посао гошћења свео је на минимум, па свако точи колико и шта хоће, и по истом принципу „набада” из овала. Кад, у хедонистичком заносу, евентуално дође до ситних чарки, он их лако премости новим вицем о Муји и Хаси, или неком гастрономском фантазијом. Иако је у данашње време тешко замислити већи мир од овог, Адема прави смирај чека тек кад гости оду, кад се све склони у посебан одељак „музеја”. А још дубљи, „кад оде у пензију”, својим књигама којих има на хиљаде.

Жељан је тога, каже, иако људе воли више од свега и чврсто верује , да и из најгорег можеш извући нешто добро. Део тога одради и река, брза или спора, бистра или мутна, али увек прочишћујућа, и тим делом заслужна што се код Адема сакупља „крем де ла крем” овог друштва.

Премда у табанима има стотине хиљада километара свих белосветских даљина, „стари” све мање мрда са острва и све мање се помера из сопственог домаћинства. А и што би, кад свет долази овде.

– Остао ми само жал за белгијском чоколадом из продавнице у центру и кратким еспресом ресторана „Код коња” – признаје без задршке. А онда му у сећање дођу и разноразне торте из хотела „Москва” чије називе зналачки декламује, а које на Међици надомешћује слатким питама и кадаифом.

--------------------------------------------------------------------------------------------- 

Прво слано...

Мутуша

Потребно је:

500 г брашна

1 јаје

прашак за пециво

јогурт по потреби

путер

Састојке размутити у смесу као за уштипке и разлити у подмазану тепсију до висине испод једног центиметра. Тесто се брзо пече. Испечено, исцепкати на комадиће, ставити у тањире и прелити милерамом или овчјим киселим млеком у коме је истуцани бели лук. Преко сваке порције кашиком прелити мало истопљеног путера.

------------------------- 

Кљукуша

И тесто за кљукушу је исто као за мутушу.

 ------------------------- 

Супа од јунећих костију

Печену кљукушу исећи ножем у тепсији, залити супом, и после 20 секунди истрести остатак течности. Вратити кљукушу у рерну на 3-4 минута, искидати, поређати у тањире, прелити милерамом или овчјим киселим млеком у коме је истуцани бели лук.

 ------------------------- 

Поплесак

Потребно је:

шоља кукурузног интегралног брашна

две шоље пшеничног интегралног брашна

2 јаја

прашак за пециво

јогурт по потреби

800 г тиквица

Ољуштене тиквице исећи на ситне коцкице, продинстати на уљу и путеру, кад се смеса охлади, помешати са тестом. Набрашњавити руке, правити куглице пресека 7-8 цм, спљескати на дебљину од једног центиметра и пећи у врелом уљу.

Прилог: кајмак или милерам

------------------------- 

Ћорав бурек

Потребно је:

500 г кромпира

500 г једном млевеног јунећег меса

1 главица црног лука

туцани бибер

500 г кора за питу

путер

Издинстати лук и кромпир, кад се охлади, додати месо (за све буреке је важно да месо буде пресно), со, туцани бибер. Замастити тепсију. У кору до две ставити шаку надева, правити „звркове” или савијати у штапиће. Кад се испече залити са мало узавреле воде у којој је истопљен грумен путера, вратити накратко у рерну.

------------------------- 

Масирача

Потребно је:

1 кг пуномасног сира

6 јаја

5 дл милерама

800 г тиквица

путер

Коцкице тиквица издинстати на уљу и путеру, кад се охлади, помешати са умућеним јајима, сиром и милерамом, сипати у замашћен плех и пећи. После залити кашиком са мешавином 0,3 дл узаврелог млека у коме је растопљен путер.

--------------------------------------------------------------------------------------------- 

...па слатко

Пита од јабука

Потребно је:

1 кг јабука

300 г шећера

500 г сецканих ораха

3 супене кашике цимета

2 шаке сувог грожђа

Јабуке изрендати, све састојке измешати, узимати по две коре, премазивати их растопљеним путером, смотати у ролне, посути шећером и пећи

------------------------- 

Хошеф

Потребно је:

100 г сувих шљива

100 г сувих јабука

100 г сувих крушака

30 г пшенице

мед

Скувати пшеницу да омекша, згњечити је, насути 5 дл вреле воде, додати сушено воће, кувати да омекша, засладити медом и сервирати расхлађено

------------------------- 

Баклава

Потребно је:

1 кг кора

900 г млевених ораха

200 г сецканих ораха

600 г шећера

три лимуна

Сваку кору од три премазати растопљеним путером и трећу посути помешаним млевеним и сецканим орасима, ређати у плех док има кора и надева. Последњу прелити растопљеним путером, резати на ромбове и пећи на благој температури

Кад је готова, прелити сирупом од 3 дл кључале воде, у којој је растопљено 600 г шећера и и изрезана 3 лимуна на колутове. Прелити врелу баклаву врелим сирупом.