Зашто гласам за независну Шкотску

Раздвајање Шкотске и Енглеске биће подстицај за остваривање слобода и на северу и на југу Острва.

То тврди британски новинар Нил Аскерсон, по националности Шкот, који се отворено залаже за независну државу. Без обзира на то што анкете показују да је мало вероватно да септембарски референдум о отцепљењу успе, он ће гласати за независну Шкотску јер је то „пут са кога нема повратка и који ће довести до свог циља, ако не на овом, онда на скором следећем референдуму”.

У неколико узастопних текстова у лондонском „Гардијану” Аскерсон прозива Лондон и оштро критикује окошталу политичку елиту Вестминстера годинама ослоњену на конзервативну политику некадашње премијерке Маргарет Тачер.

Кад дође до неизбежног одвајања Шкотске, а Енглеска остане без свог удобног британског огртача, Лондон ће се најзад отргнути од стега тачеризма, предвиђа шкотски новинар који већ четрдесет година прати националистичке покрете у свету.

И шкотска политика претрпеће позитивне промене кад тамошње партије престану да буду, како каже, лондонске локалне филијале. Шкотски конзервативци добиће подршку и постаће јачи кад престану да их повезују са „отменим назадњацима у Лондону”.

Још је важније то што ће шкотски лабуристи са новим руководством одгурати у страну сада владајућу Шкотску националну партију и што ће то помоћи да нова држава постане истинска социјалдемократија, тврди он.

У овом тренутку мало је вероватно да ће се већина изјаснити за независност, јер истраживања показују да од прошле године до данас преовлађује опредељење за останак унутар Велике Британије.

Прошлог месеца разлика између оних који би гласали за отцепљење и оних који су против свела се на једноцифрени проценат.

Аскерсон је сигуран да ће опредељење за независност расти и после референдума без обзира на његов исход.

Шкоти имају много више самопоуздања него пре двадесет година, када се сматрало да је шкотска постиндустријска економија зрела за отпад. Данас чак и британска влада признаје да би самостална Шкотска могла да просперира уколико се нафтно богатство Северног мора паметно искористи.

Шкоти не желе да се њихови приходи преко Лондона враћају Единбургу у блокираном пакету и да им централа одређује хоће ли подизати таксе или не.

Већина Шкота не жели да здравство, образовање и социјална политика падну у руке приватног сектора, што је рецепт који узастопне конзервативне владе у Лондону намећу целом Острву.
Аскерсон прозива Лондон што оптужује Шкоте да наводно воде негативну пропаганду против Енглеза.

„Моја искуства су управо супротна. Шкоти су толико фасцинирани својом земљом да су ових дана скоро заборавили на Енглеску. То је горка вест за Енглезе, јер они би лакше поднели да их мрзе него да су непримећени”, примећује шкотски новинар који са породицом живи и ради у Лондону.

Престоница се са огромним незнањем и трапаво суочава са шкотским покретом за независност, по мишљењу многих. Примери ове трапаве пропаганде са супротним ефектом многобројни су.

Један конзервативац, бивши министар, недавно је рекао да би шкотска независност значила „издају Британаца који су погинули у два светска рата”.

У фебруару је, на пример, премијер Дејвид Камерон одржао седницу владе у Шкотској како би тамошњем становништву показао како му је до овог дела земље изузетно стало.

Већ после два месеца, британски министар финансија Џорџ Озборн рекао је у Глазгову да ће Шкоти морати да нађу неку другу валуту уколико се одвоје и да је валутна унија са Енглеском немогућа. То је толико разљутило Шкоте да је преко ноћи број оних који су за независност скочио.

Време је да постанемо део света под сопственим условима, примећује Аскерсон, уверен да Европа неће желети да се лиши Шкотске кад она буде посебна држава и да ће Енглези желети да са новом државом имају валутну унију јер је то на обострану корист.

Кад званичници у Бриселу и Лондону тврде да ће Шкотска морати да чека у реду пет или шест година да би постала чланица ЕУ, многи поборници независности Шкотске тврде да је то само застрашивање пред референдум.