Дисидентска фарса

Још један руски олигарх морао је ових дана хитно, под окриљем ноћи, да спакује кофере и, на само њему знани начин, напусти отаџбину. Михаил Гуцеријев, сада већ бивши директор нафтне компаније "Русњефт", своје бекство је извео на посебан начин. Последњи пут је виђен пре неколико дана на сахрани сина у Северној Осетији, да би се одмах потом изгубио у непознатом правцу поневши са собом око три милијарде долара! Родној груди је оставио тек дугове – неких 800 милиона долара неплаћеног пореза.

Мада нико са сигурношћу не може да тврди где се део Гуцеријев, многи су склони да као његово одредиште означе – Лондон. Не без разлога. У британској престоници борави не мали број руских олигарха. Неки као угледни пословни људи, други као избеглице. Ипак, у жижи тамошње јавности најчешће су они који су, како сами тврде, из Русије отишли из – политичких разлога. Таквих је око двадесетак, а најпознатији међу њима свакако је Борис Березовски, бивша сива еминенција Кремља и љути противник руског председника Владимира Путина.

У целој причи најинтересантније је, међутим, то што се избеглички статус у Уједињеном Краљевству стиче на, по свему, специфичан начин. Посебно када су у питању пребогати дођоши из највеће државе на свету. Према недавном истраживању московског дневног листа "Известија", Британци ће као избеглицу примити свакога ко се изјасни као противник актуелног руског режима. То је, како кажу, најкраћи пут до емигрантског пасоша.

Додуше, потребно је уложити и нешто пара – од невеликих 5.000 рубаља до читавих милион фунти! Али треба имати у виду то да висина цене одређује и друштвени статус који избеглица стиче у традиционално затвореном британском друштву. Случај Бориса Березовског то најбоље потврђује. Њему дебело плаћени избеглички пасош није успео да одузме чак ни Џек Строу, и то у време док је био шеф британске дипломатије!

Избегличке муке нагнале су поједине руске адвокатске фирме да ствари узму у своје руке. Тако ћете путем телефона, који ћете, наравно, добити од некога у Москви ко је "упућен у те ствари", лако сазнати шта вам је чинити да бисте се квалификовали за политичког емигранта.

Као прво, најбоље је да у неком читанијем листу објавите нешто што се коси са ставовима званичне државне власти. Уопште није битно да ли ћете изнети истину или чисту фикцију. Важно је да вам надлежни закуцају на врата и питају вас – шта вам је све то требало?

Згодно је и ако учествујете у демонстрацијама, па још забрањеним. А ако при томе добијете понеку ћушку од дежурног чувара реда, ви сте на коњу. Јако је важно и да "насртај на вашу личност" забележи неко од "дежурних фоторепортера". То увек пали.

Постоји и варијанта са финансијским махинацијама, попут Гуцеријева. Али ту морате да будете хитрији од истражних органа иначе ћете, уместо у Лондону, скончати у некој казненој колонији где ће вам друштво правити Михаил Ходорковски, узалуд најбогатији Рус.

Ако ни то не упали, преостаје вам само једно – да се изјасните као хомосексуалац. Наравно, прогоњени. Ваљда и то има неких својих предности.

Додуше, у Британију је могуће отићи и на класичне начине: женидбом, пословно, или у оквиру правог или измишљеног програма за професионално усавршавање. Али то већ захтева да знате језик, да имате одређене квалификације и још много других ствари. Политичка неподобност у отаџбини, срећом, све то брише. А, што је и најважније, сигурни сте да вас британске власти неће просто спаковати и послати натраг кући првим следећим авионом. Британци, наиме, политичке емигранте не испоручују. Такав им је, кажу, закон.

Покојни бивши руски шпијун Александар Литвињенко је, према сведочењу његовог колеге Андреја Луговоја, знао да каже: "Енглези, као идиоти, верују свему што им кажете против Русије!"