Живот у шаци соли

У оквиру 42. филмских сусрета у Нишу, драмској уметници Мири Ступици уручена је награда "Павле Вуисић" коју Удружење филмских глумаца Србије додељује за изузетан допринос уметности глуме. Награду јој је уручио прошлогодишњи добитник Петар Краљ.
– Кад неко ради и живи тако дуго као ја, скупе се многе награде, али и међу њима има разлике, а ова коју сам добила вечерас спада у две-три које ми чине највећу срећу. Значи ми много јер је везана за човека са великим људским и глумачким капацитетима који је био горостас глуме – рекла је Мира Ступица.
Током богате и плодне каријере, Мира Ступица остварила је велики број позоришних улога и освојила готово све награде за глуму. На стотине хиљада страница текста научила је напамет. Када би и други тако вредно радили, зна да каже Мира Ступица, земља би нам била пуна доктора наука!

Почело је са "Дундом" у Југословенском драмском позоришту, а откровење јој је била и последња велика улога у представи "Марија се бори са анђелима" у режији Љубомира Драшкића у Атељеу 212.

Пред камере је Мира Ступица први пут стала у 28. години, као Маша у "Бакоњи фра Брну" 1952. године. Следиле су Зора у ратној драми Густава Гаврина "Била сам јача", па Анчка у "Јара господа" Бојана Ступице, Ајкуна у "Ханки" Славка Воркапића... Сцена из овог филма из 1955. у којој се она појављује у шалварама и кошуљи, док рефлектори у контралихту откривају да је испод танке одеће нага, била је прва значајна еротична сцена у домаћем филму...

Снимила је око тридесет играних филмова негде до почетка осамдесетих година, играла је доста и на ТВ (срећом, Миња Дедић је забележио као ТВ филм и њену чувену ролу Петруњеле у "Дунду Мароју"), али, иако је добила све могуће позоришне награде старе Југославије, филмске су је мимоишле. Због тога је "Павле Вуисић", иако с много закашњења, бар делимично исправио раније неправде...

Аутобиографска књига сећања "Шака соли" говори о њеном богатом животу без улепшавања. То није књига о позоришту, у њој је хтела да представи себе. Позоришта, разуме се, има у тој књизи, оно се у животу Мире Ступице не може заобићи, али није хтела да читаоца замара силним подацима о улогама које је одиграла. У ту књигу сместила је Мира цео свој живот. Тачније, све што је о њему хтела да каже: о детињству, о младости, о свом првом мужу, глумцу Мавиду Поповићу, о свом трећем мужу, политичару Цвијетину Мијатовићу, о пријатељима, о светским великанима из политике и културе, о својој ћерки Мини и унуци Мии, о својим улогама, о свом млађем брату, глумцу Бори Тодоровићу, о Сартру, Крлежи, Андрићу, Брозу... Највећи део књиге глумица је посветила Бојану Ступици и чудесној љубави која их је спајала.

"Мој живот везан је и по женској и по професионалној линији за Бојана Ступицу. Он је заиста био чудо од мужа, од човека, од љубавника, од пријатеља, од животног другара. О њему као уметнику да и не говорим. Ја сам имала, ето, ту срећу. Бојан је био мушкарац из женских снова. Зграбио ме је и поставио високо изнад себе. До звезда. Све је било подређено мени. Па, замислите само када вам један такав човек каже да сте ви награда за његов рад. Кад вам каже: ’Стварајући тебе, откривао сам себе’. Ретко ко то доживи."

Иако је слава опојна, Мира Ступица је знала да је кроти. "Слава је опојна док је стичеш, а када је стекнеш постаје опасна. Полако те претвара у зависника који губи реалност животног простора и своје место и важност у њему, слава је превртљива и нестална... Током живота, Мира Ступица ипак је, како воли да каже, увек била само Мира Тодоровић. "Чврста, јака, упорна да издржим, знала сам одувек шта губим шта добијам (умела сам и да губим!)..."