Одбио сам састанак насамо са Вулином

Само два месеца након што је 11. маја наследио чувеног Михаела Зомера на месту председника Немачког савеза синдиката (ДГБ), највеће европске синдикалне организације са 6,2 милиона чланова, Рајнер Хофман притекао је у помоћ српским колегама незадовољним усвајањем измена Закона о раду без њиховог учешћа.

– Годинама сам радио у Бриселу, за Европски савез синдиката, где сам до 2009. био заменик генералног секретара. Још из тог времена имам веома добре контакте са Уједињеним гранским синдикатима (УГС) „Независност” и Савезом самосталних синдиката Србије. То је разлог што сам релативно брзо након избора за председника немачких синдиката дошао у Београд како бих стекао утисак о томе на који начин се одвијају радни односи у Србији – каже Хофман у разговору за „Политику”.

Да ли ћете бити посредник између српске владе и синдиката?

То није задатак председника немачких синдиката, али бих врло радо прихватио понуду за разговор српског министра задуженог за питања рада, господина Александра Вулина. Међутим, у садашњој ситуацији то неће бити могуће, зато што су СССС и УГС „Независност” мени рекли да је министар рада одбио разговор са њима. Док он не води разговор са српским синдикатима, не може да води ни са немачким.

Можете ли да помогнете да до тог дијалога дође?

Нажалост, ситуација је таква да садашњи министар рада очигледно не цени баш много социјални дијалог. Ми у Немачкој смо са социјалним дијалогом стекли сасвим другачија искуства: приликом доношења свих важних законских мера, синдикати и послодавци увек воде разговоре са владом. Нама је једноставно непозната ситуација у којој би се без консултација доносили закони који се тичу рада и социјалних односа. Искуство нас учи да, када заједнички наступимо, онда су решења одржива.

Као да немате много лепих речи за српску владу, што може да зачуди ако се зна да је ново радно законодавство у складу са европским стандардима?

Први услов је да се такав закон припреми у дијалогу и да се веома прецизно види где се налазе разлике, а где постоје заједнички погледи. Тек након таквог дијалога треба да се пређе на усвајање закона, како би се заједничким снагама, а на корист земље, створили оквирни услови. Главна критика јесте у томе да је одбијена таква врста дијалога.

У чему је онда ваша улога?

Управо сам имао један разговор у немачкој амбасади у Београду. Представници амбасаде су покушали да организују разговор са министром Вулином и он је вољан и спреман да разговара са мном. Али, нема никаквог смисла да ја као гост у овој земљи водим разговор са министром рада, уколико он није у стању да води разговор са својим властитим синдикатима. Било би корисно уколико бисмо направили један заједнички округли сто и уколико би обе стране то желеле.

Одбили сте састанак са Вулином?

Да, одбио сам га, све док два председника овдашњих синдиката, Љубисав Орбовић и Бранислав Чанак, не могу да присуствују том разговору. Уколико би они били такође позвани, онда би то била другачија ситуација. Не могу да оставим на цедилу своје колеге и да водим такав билатерални разговор. Независно од мог присуства, министар рада треба најбрже могуће да крене у заједничке разговоре у оквиру трипартитног дијалога владе, послодаваца и синдиката. Како су ми рекли синдикати у Србији, Социјално-економски савет уопште није ни учествовао у припреми Закона о раду.

Шта је онда ваша препорука?

Мој је утисак да сукоби нису толико велики и да постоје услови да се направе неки мостови, а ми у Европи имамо искуство како да се направе заједничка, одржива и трајна решења, и тада је успех увек много већи.

Ви очекујете да министар направи уступак?

Он не мора да попусти, али мора да направи први корак и позове синдикате за заједнички сто. За танго је увек потребно двоје, а у овом случају троје. То није порука само из Немачке, то је европска порука.

Ако тај танго не успе, да ли ћете вашим колегама препоручити протесте?

Српски синдикати сматрају да је досадашње радно законодавство било добро и да га није требало мењати. Ако је влада сматрала супротно, онда је требало боље о томе да се разговара, унапред. А не да се синдикати дезавуишу и да им се поднесе готов производ, чиме се они на неки начин гурају у протесте.