Могућа подела на Ибру

На Западном Балкану питање државног суверенитета није довољно обрађено, а оно мора да се реши пре него што земље тог региона буду могле да се надају преласку на другачије разумевање суверенитета. Осим тога, већина народа на западном Балкану схвата да су чланство у ЕУ, а посебно пуне предности тог чланства, још годинама далеко – ако уопште дођу – и да ће још много година морати да се ослањају на националне прерогативе и регионална удружења.

Кад би најбројаних шест чињеница признала и прихватила политичка руководства у Србији и на Косову, а могуће је да се са добрим намерама договоре и постигну споразум око четири кључне тачке, могло би временом да се изгради трајно решење за будућност Косова.

Прво, обе стране морају да прихвате чињеницу да споразумна подела, са пратећим прилагођавањем граница, може да буде основа за правичну – не савршену – поделу територије. Иако су званичници и стручњаци детаљно разматрали поделу, њу Београд званично не одобрава. Албанска страна непоколебљиво одбија да уопште размишља о подели, али Приштина мора поново да размотри ту могућност или ће да ризикује ескалацију насиља и да Срби северно од Ибра једнострано прогласе независност.

Није најбоље решење

Логично, подела – и нова граница – ишли би дуж Ибра, тако што би северни део остао Србији, а јужни део би постао независна албанска држава. То никоме није најбоље решење, али може да прође уколико и Београд и Приштина прихвате принцип етничке територијалности и право друге стране на територијални суверенитет. Нема ничег светог код граница и никада није било – посебно у Европи (и у САД). Границе у Европи мењале су се током 2000 година из најразличитијих разлога, а серија промена граница широм централне Европе и бившег Совјетског Савеза од краја хладног рата показала је да успостављање држава може да прође мирно – ако за то постоји политичка воља.

Друго, сама подела и промене граница неће бити довољни. Мораће да се превазиђе период болног прилагођавања, укључујући и извесно насиље "противника" на обе стране. Сем тога, много је српских светих и историјских места јужно од Ибра, а Албанаца има и северно од ове реке. У оквиру сваког споразумног решења које прихвата поделу, САД, Русија и ЕУ, можда преко УН, морају да гарантују безбедност ових места, да Срби имају приступ, као и безбедност мањинских заједница које одлуче да остану на "погрешној страни" границе – укључујући санкције оној влади која не заштити своје мањине од дискриминације. За оне Србе и Албанце који не могу да остану ту где јесу и реше да се одселе, УН морају да установе значајан фонд да би их преселили у друге политичке заједнице.

Треће, иновативно решење морало би да иде још даље, да се размотри шире престројавање на западном Балкану. Највероватнији кандидат је Република Српска. Скоро да нема сумње да већина лидера и грађана РС не желе да буду део Босне и, да је могло да буде по њиховом, напустили би Босну пре много година, било као део Србије, било независни. Такође нема много сумње да је Босна "принудна" држава – САД и највеће силе западне Европе су је својевољно натерале на постојање, а она није испунила наде и очекивања својих заштитника.

Даље, Бањалука и Београд требало би да имају право да разговарају о томе да ли би РС и Србија требало да се повежу и под којих околностима, уколико би те околности биле верификоване демократским гласањем народа РС. Иако би иста ова логика могла да се примени на однос долине Прешева са независним Косовом, не би могла да се растегне и на западну Македонију, где је Охридски споразум – бар засад – "смирио" етничко питање, или на Санџак и Војводину, где нема већег агитовања за независност од Србије.

Кључ економског раста

На крају, чим буду ударени политички и безбедносни темељи споразума, одмах би требало започети преговоре између Београда и Приштине о економској сарадњи. Упркос неким охрабрујућим економским вестима из Србије, најважнији показатељи на Косову и у ужој Србији нису добри, посебно они који се односе на незапосленост, доходак по становнику, спољни дуг и трговину. Без обзира на то да ли је могуће постићи политички и безбедносни договор, лоша регионална економија би скоро сигурно посејала семе нове нестабилности на Косову, у Србији и шире.

Кључ економског раста и просперитета је вишеслојан. Прво, Београд и Приштина би морали да одреде специјалне области којима је потребно посветити посебну пажњу и које имају истински потенцијал и да усагласе заједнички план развоја (на пример, хидроелектране на Косову, рудници Трепча дуж границе Србије и Косова и пољопривредни програми на југу Србије и на Косову). Када Београд и Приштина буду утврдили где је могућа економска сарадња, онда – тек онда – моћи ће да се обрате ЕУ за техничку и финансијску помоћ. Иако је Пакт стабилности за југоисточну Европу (основан 1999.) досад био релативно слаб инструмент, "Радни сто 2" за економски развој можда ће моћи да обезбеди корисно средство за успостављање продуктивних програма између Србије и Косова.

Др Стивен Мајер,
професор америчког Универзитета
за националну одбрану у Вашингтону