Београд је победник

На Дорћолу је први пут видео правилно распоређене улице. Иако последњих тридесет и пет година Ненад Прокић живи на Лиону, по осећању је Дорћолац.

Драмски писац, редитељ и професор на Факултету драмских уметности у Београду, члан Председништва Либерално-демократске партије и посланик у парламенту сматра да се код људи који су одрастали на Дорћолу јасно препознаје чврсто угравиран печат урбанизације. Он их прати и битно одређује у читавом животу.

Истина, уметник више није сигуран да ли би се поново вратио на Дорћол. Међутим, то је део града који овог позоришног естету и беседника највише привлачи, мисаоно ослобађа и нагони на размишљање. Разлози су једноставне природе.

Мржња према лепоти

У Улици Високог Стевана, са врха зграде у броју 5, човек чији политички ставови знају да пробуде и усталасају јавност имао је идеалну позицију за посматрање околине.

– Дорћол, са улицама Високог Стевана, Дубровачком, Јеврејском и другим је у то време био спокојан део града, склоњен у страну. Ту сам одрастао, учио прве кораке у животу. То је биографија исписана између Високог Стевана и Дубровачке. На врху зграде у којој смо живели била је огромна тераса. Ту сам учио да обрћем педале на бициклу. Одатле сам посматрао оближњи зоолошки врт. Схватао правила која владају у животињском царству. Често сам одлазио код обућара који је имао радњу преко пута нашег улаза. Можда сам имао појачану дозу самосталности. На Калемегдану смо откривали тајне пролазе. Ту сам први пут видео љубавни пар како се љуби. Заједно са пријатељем, гледао сам то скривен и згрбљен у мраку једног грмља. Дотле нисам имао појма да то људи раде. Није било телевизије, нисмо имали прилике то да видимо. Уљудност је била другачија. Одувек сам мислио да једино што вреди на београдским улицама јесу жене. Неуобичајено. Код нас нема пуно лепоте. Код нас влада мржња према лепоти. Чешће видим човека како згази цвет, али никако да се сагне да покупи папирчић. У старом трамвају, популарној "двојци" која је неуморно шпартала дорћолским шинама са обе стране, стајала је окачена једна плочица. Путнике је опомињала да не пљују по поду. Можете ли да замислите тај ниво свести? Можете ли да замислите количину моралне побуне која је према таквом чину морала да постоји код васпитаних људи. Та плочица је нестала, а на улицама и даље имамо непристојно понашање. То нема нигде на свету. Ако је Улица Високог Стевана нечим била привилегована, то је само зато што је власти нису до изнемоглости малтретирале са променом имена. Зграда у којој смо раније живели сада је надограђена. Добила је још један спрат, нови ниво и новог власника. Изгубила је пространу терасу која је била висинска тачка са које се остатак Дорћола боље видео, верујем  и разумевао – прича Прокић.

Улица није њива  

Уметник станује у делу Булевара краља Александра кога, каже, није захватила "булеваризација". Он, међутим, инсистира на томе да сваки појединац у великом граду мора да буде укључен у систем обавеза и одговорности.

– Пре свега, то се односи на један грађански однос према животу у граду који се разликује од оног на врху неке планине, или забити. Сваки човек треба да зна да слобода махања његовом руком престаје тамо где почиње туђи нос. Не можеш да се понашаш како теби падне на памет. Мора да се прихвати грађански кодекс понашања. Од улица се праве њиве. То је једна од несрећа која се одражава на читаву заједницу. Читаво друштво пати због тога, иде се чак до ратова. Начин на који се прелази улица има свој код у начину на који се изазивају и воде ратови. То је освојени цивилизацијски ступањ. Што год Београд буде сређенији, што год Београђани буду уљуднији, утолико ће држава бити напреднија. То је директно, узрочно и последично  повезано – наглашава наш саговорник. Свако озбиљније истраживање, по његовом схватању, нужно би довело до закључка да је изградња обилазнице око града ствар од кључног значаја.

– Не могу да схватим зашто се то одлаже. Уствари, можда и знам, али нека то кажу градске власти. Једино у шта сам сигуран јесте да у овом моменту не постоји важније еколошко и саобраћајно питање од тога. Газела је направљена 1972. године. Од тада је Београд, који има све назнаке метрополе, почео да стагнира. Данас је дошао до тога да има толико естетских увреда за око. Уствари, Београд је и првобитно грађен према замислима полуписмених турских дунђера. Крив је и кривудав, тако да га је данас тешко исправити – сматра Прокић. Зграда Генералштаба, Црква Светог Анте, Саборна црква и  грађевине подигнуте у стилу сецесије задовољавају пишчеве критеријуме. Он је мишљења да је питање Опере, у српском друштву, питање лажне и наметнуте  дилеме.

– Срби више воле Гучу него Оперу, тако да је свака расправа на ту тему бесмислена. Друго, ми немамо изграђену оперску традицију због које бисмо заслужили да добијемо било какво ново оперско здање – изричит је драматург. Као највидљивију специфичност Београда он одређује црту космополитизма.