Пета светска привредна грана

ТЕМА ДАНА
Ако је веровати енглеским таблоидима пре неки дан је Роман Абрамович наредио клупским челницима Челсија да у лондонски фудбалски клуб из Барселоне доведу Роналдиња. Све има своју цену, па би за бразилског аса руски богаташ Каталонцима морао да "броји" до 130.000.000 евра, плус 200.000 евра недељно (без посебних премија) у наредних четири године јер је то плата коју Роналдињо тражи.

Ма колико се ове цифре планетарном плебсу чиниле и велике и тешко исплативе чињенице говоре супротно.

Крајем последње деценије двадесетог века спорт је постао светска привредна грана број пет (још увек су недостижни "нафташи", фармаколошка и војна индустрија и сектор информационих технологија), са годишњим обртом средстава близу девет стотина милијарди долара.

Од те суме скоро половина струји кроз Сједињене Америчке Државе, без обзира на чињеницу да је тамо фудбал тек нешто више од трећеразредне забаве.

Телевизија представља основну спону између спорта и мултинационалних спонзора. Зато и не чуди да се из године у годину, од такмичења до такмичења, количина новца за права тв-преноса стално увећава.

Ако се изузме Супербоул, финална утакмица у америчком фудбалу, највећи генератор новца јесу олимпијаде.

Да би свет уживао у достигнућима спортиста на 28. летњим олимпијским играма 2004. Грци су тражили и за тв-права добили рекордних милијарду и четири стотине седамдесетшест милиона долара.

Пре седам година организатори Олимпијаде у Сиднеју зауставили су се на 1.100.000.000, а у Атланти 1996. године на 900.000.000 долара.

Надметања из Атине је путем спортске тв- галаксије посматрало око четири милијарде људи и то на 286 канала у више од 150 земаља. Преведено у сате то износи око 2.000 часова дневно или око 34.950 сати укупно за период трајања олимпијских игара.

Тако је Сиднеј 2000. надмашен за 5.520 а Барселона 1992. за 14.350 часова што «живих» што одложених тв-преноса.

Глобализацију, а самим тим и комерцијализацију спорта на свим меридијанима, омогућили су и развој интернета, компјутерских и видео игрица.

То је довело и до нове врсте навијача, навијача којима географска удаљеност није ограничавајући фактор. Сада су као категорија "навијачи – потрошачи" изједначени и бармен из Хјустона и таксиста из Шангаја и продавац из Београда.

Повећањем броја преноса увећава се и гледаност, а уједно се отварају и нова тржишта.

Спонзори су путем телевизије већ дуже време посебно оријентисани, а за ту прилику су написане стотине и стотине страница маркетиншких сценарија, према Кини и Индији.Стручњаци кажу да је у ове две најмногољудније земље на свету данас око шест стотина милиона потрошача који располажу сличним куповним способностима као просечни конзументи индустријских нација.Онда превише и не чуди што је Пекинг, поред осталог, 2008. године следећа олимпијска станица.

Моћне тв-компаније све више утичу и на прављење сатница такмичења. Од оних оправданих захтева због временске разлике до тога да се појединцима (ранији случајеви Карла Луиса, Мајкла Џонсона, Јана Торпа, итд) омогући наступ у различитим дисциплинама али и да се спортски производи покажу на атлетама уживо што је могуће више пута.

Има више примера о "сарадњи" телевизије и предузећа званог олимпијске игаре, али се један издваја.

На Олимпијади у Атланти 1996, првој у историји модерног олимпијског покрета која је организована новцем приватника и која је протекла у изразитој доминацији комерцијалног над спортским, укупан наступ је "Кока колу", водећег спонзора, коштао тада фантастичних 650.000.000 долара.За 100 тв-реклама ,Ен-Би-Сију" је плаћено 62.000.000 долара, а резултат је познат – била је то пре свега "пенушава Олимпијада" која је већину других ствари бацила у засенак.