Клисурама Ђердапа кроз историју

Брод „Аква стар Максим”, са више од 60 гостију и чланова посаде, отиснуо се недавно са пристаништа у Карађорђевој улици у Београду на пловидбу Дунавом, да успостави пре више година прекинуту традицију крстарења нашим делом ове европске реке.

На поласку, на сунчаној палуби брода чувени ансамбл „Данилушка” певао је о Дунаву, реци која дефинитивно, код нас, није искоришћена у туристичке сврхе.

По сунчаном дану,пловили смо крај Грочанских ада, а код Смедерева дочекао нас је брод са „деспотом Ђурђем Бранковићем и Јерином” у одеждама из 15. века. Делили су позивнице за вече у тврђави и нудили зрна раног грожђа. Дунавски пејзажи смењивали су се брзо, па од књига и штампе, припремљених за доколицу, није било ништа. Рамска тврђава, па Голубац, отворили су нестваран свет Националног парка „Ђердап”, кроз клисуре „казана”, крај манастира, споменика Трајанове табле, краља Децибела.

У предвечерје, искрцали смо се у Текији, месташцету чувених аласа и мајстора бућке, а затим уронили у базене луксузног кладовског хотела „Аква стар Данјуб”.

Сутрадан је у плану било путовање у село Вратна, поред истоименог манастира из 14. века (излоканим друмом, што и није баш добра реклама за туризам, стигли смо до природних камених мостова реке Вратна), а затим и Рајачких пимница, винарија старих више од 100 година, од којих је само тридесетак у употреби, уз гозбу, обиље специјалитета (вргањи, белмуш, јагњетина) и вина овог краја.

Последњи дан је био још богатији разгледањем: Лепенски вир и случајност, срећа за путнике, јер смо затекли археолога Бисенију Петровић, која се препознала на фотографијама у поставци музејаи присетила важних тренутака:

–Постојала су два локалитета: Власац и Вир. Као студент прве године археологије, 1969. и 1970, у групи професора Драгослава Срејовића, радила сам две сезоне на ископавању, а касније и на преношењу Лепенског вира са првобитне локације, како не би био потопљен. Више пута, студенти су подизали свог гуруа, са проучавања планова и сваки пут, испоставило се, није било значајних открића. Колега је присуствовао када су из дунавског песка ишчепркали риболику главу прамајке, први прави траг. Професор Срејовић је уморан изашао на дунавску обалу и рекао: „Е, сад сте стварно нашли историју”.

Уследио је одлазак до познате етно-тачке „Капетан Мишин брег” и галерије Жике Стефановића, на један од најлепших видиковаца Дунава, уз уживање уз традиционалну влашку музику, јела(јаретина испод сача, похована коприва) и ракију по рецепту старом више од века.

Разгледање Виминацијума употпунила је прича професора МиомираКораћа о једном од највећих римских насеља на Дунаву, где су откопавања загарантована још 300 година, о римској кући, мамуту Вики старом између 1,7 до 4,5 милиона година, као и посета „подземном свету” – римским гробовима и фрескама изнутра, али и гозба: диње са бибером, слане шљиве, лубенице са медом, јела сенатора Рима.

При повратку у главни град уследила је вечерња посета Смедеревској тврђави. Поново Ђурђев и Јеринин град, уз приче из средњег века о стаклу из Мурана, кад то нису имале многе европске престонице, плаћеном 11.000 златника.

Дакле, имамо шта да понудимо свету за величанствен одмор у Србији. Јер, шта је боље од крстарења древним Дунавом и путовања кроз историју.

Иштван Декањ