Дан када је Земља стала

Нарушавање климе на Земљи једна је од омиљених тема многих холивудских филмова у последње три деценије. Од осамдесетих година, када је више почело да се указује на промене услова живљења на планети и када су се увећавали буџети филмова и развили специјални ефекти, редитељи су на великом платну понудили многе верзије сумрака човечанства због промене климе.

Најконкретнији је био филм „Дан после сутра” Роланда Емериха из 2004. године, који је развио једну од научних теорија да глобално загревање води Земљу у ледено доба. Због загревања и топљења леда промениће се северноатлантска морска струја, уследиће обилне падавине, торнада, нагли пад температуре, а мећаве ће увести северну хемисферу у ново ледено доба.

Деценију пре овог филма, Кевин Костнер је у „Воденом свету” понудио слику земље после топљења леда. У једном од најскупљих филмова деведесетих година 20. века, Костнер је јунаке сместио у узаврелу трку за копном, пијаћом водом, храном и горивом у непрегледном морском пространству.

Филмови „Дан када је Земља стала” из 1951. и римејк из 2008. у причу о промени климе увели су ванземаљце који би дошли да нас опомену да повучемо ручну и сачувамо природне услове у којима живимо. С друге стране, у филму „Пут”, екранизацији истоименог дела Кормака Макартија, минималистички а опомињући, одсликана је одисеја оца и сина после глобалног отопљења у САД.

Ови филмови приказали су трагичне слике онога што нас можда очекује уколико наставимо да нарушавамо климу. Један од суморнијих сценарија понудио је Ендрју Стентон 2008,у анимираном хиту „Воли”.У овом цртаћу пратили смо робота Волија који сакупља смеће на напуштеној Земљи, на којој више нема живота. Када упозна суперробота Ив и пронађе једину преживелу биљку, Воли ће покушати да на Земљу врати људе из свемира, са огромног брода на којем живе и не раде ништа.

Више него редитељи фикција, теми промене климе посвећени су документаристи. Међу многим документарцима одскочила је „Непријатна истина”Дејвиса Гугенхајма о опасностима које прете Земљи и акцијама које је организовао Ал Гор. После пораза на изборима 2000, Гор се посветио проблемима глобалног загревања и кренуо на турнеју, држећи предавања широм САД. Још као потпредседник САД, Гор је имао важну улогу у настанку споразума у Кјоту о ограничењу емисије штетних гасова, који – гле чуда – САД још нису потписале. Сурван породичним трагедијама, неуспехом Споразума из Кјота и губитком избора, Гор се зажелео да освести грађанство када је реч о климатским променама. Вишегодишњи напори резултирали су Горовим освајањем Нобелове награде, а документарац о њему награђен је Оскаром.

И десетине других филмова понудили су само неке од прича како би се појединац суочавао с климатским променама. Климатолози критикују филмове,истичући да су површни, често претенциозни, научно неосновани и да имају много фактографских грешака. Редитељи се бране одговором да је филм фикција која основе приче црпи из стварности. Зарад забаве,а и зараде, то су измаштане приче за велико платно, чије би реалније слике у природи изгледале суровије. За филм се каже да је „већи од живота”, али ако не будемо водили рачуна о природи, постоји могућност да живот у климатским променама буде филм „који никада не би могао да буде снимљен”.

На овом трагу је и Кристофер Нолан, редитељ последње трилогије „Бетмен” и дела „Почетак”, који је за новембар спремио филм „Међузвездано” – о потрази за новом планетом на којој је живот могућ јер то на Земљи промена климе више не дозвољава.

И. Аранђеловић