Решетање по новинарима из ЕУ „ферарија”

Одавно медијима неко није очитао такву буквицу као шефица преговарачког тима за приступање Србије ЕУ. Тања Мишчевић поручила је новинарима да нису нимало забавни када пишу о евроинтеграцијама.

На скупу рогобатно сроченог назива „Медији и цивилно друштво као гарант транспарентног, одговорног и инклузивног вођења преговора са ЕУ” оценила је да медији делимично информишу јавност, немају нимало едукативну улогу, иако су евроинтеграције као процес који суштински мења друштво изузетно забавна ствар.

Медији, како како нас подучава Мишчевићева, треба да буду простор у којем ће се не само обавештавати шта је урађено на скринингу, већ и зашто се то ради и додала да то, међутим, захтева и знатан ниво обавештености новинара о самом процесу који зависи од њихове личне иницијативе и истраживачке мотивисаности.

Али, да ли су само новинари криви што 67 одсто грађана каже да није довољно обавештено о ЕУ?
Анализе су и до сада показивале да је извештавање о европским темама у Србији – али и у Хрватској и у Црној Гори – фокусирано на процедуре, да је дневнополитичко, да не узима довољно у обзир личну перспективу грађана.

Ретки су они који споре да је приступање ЕУ сложен процес, који треба и да се познаје и разуме. Било је, истина, и радних доручака и студијских путовања за новинаре који прате евроинтеграције, али она су претежно била усредсређена на сусрете с представницима државних органа, не толико и с примерима Европе „на делу”.

А овде су извори информисања, поготову у министарствима, прилично затворени. Готово је подвиг благовремено наћи саговорника у вези с неким конкретним правилом које важи у ЕУ, а да не говоримо и о томе како је тешко „прескочити” бројне пи-арове који штите информацију за коју мисле да нам не иде у корист.

Ретко се чује сликовита изјава домаћих европосленика, попут изјаве Мишчевићеве из Брисела, крајем прошле године, да се осећа као да је за воланом „ферарија” са упаљеним моторима. Претежу поруке у стилу „за нас је ЕУ средство, инструмент, начин на који ћемо остварити оно што је сада већ постало стварно један општи став грађана Србије, а то је да реформишемо и политику и друштво”.

С друге стране, чини нам се логичним што се до сада најчешће писало о прикључењу – морали смо да објашњавамо шта нам све следи до ЕУ, али, рецимо, и то да „скрининг” значи решетање закона, како би се уочиле разлике између домаћих и прописа ЕУ – као што би било логично да се, кад крене отварање преговарачких поглавља, медији окрену животним темама, па ће, ваљда, грађанима напокон бити јасно да чланство не значи забрану производње кајмака и чварака.

У истраживању јавног мњења од децембра прошле године 67 одсто испитаних рекло је да није довољно обавештено о ЕУ, при чему су за то највише окривили саме себе, рекавши да нису довољно заинтересовани.

Да ли онда треба критиковати једино новинаре? Ђорђе Вукадиновић, уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, каже да „не оставља баш добар утисак кад се новинарима држи лекција, иако априори то није забрањено, јер новинари нису свете краве”.

Социолог Владимир Вулетић разуме зашто Мишчевићева има потребу да анимира медије, али он указује и да не може неком одлуком да се одреди да ли ће се и у којој мери о нечему писати.

„Увек је незгодно кад државни службеници на било који начин покушавају да утичу на медије, шта би и како би требало да раде. То је напросто као манир проблем”, каже Вулетић и наводи да су они, с друге стране, заинтересовани да људи буду више информисани о теми којом се баве.

Иако мисли да новинари „нису свете краве”, Вукадиновић у конкретном случају сматра да је одговорност ипак минимално на новинарима.

„Тај процес евроинтеграција представља шаблонски, механички и бирократски процес. Искрено речено, за то су новинари много мање криви него сами наши преговарачи, а богами и сам Брисел, који је у великој мери високобирократизована организација и његове службе су стара и омиљена тема критичара у ЕУ”, каже и додаје да  Брисел и његове службе функционишу попут некадашњих социјалистичких форума, „на бази новоговора и мантри”.

Супротног става од Мишчевићеве, Вукадиновић мисли да медији више праве услугу ЕУ и евроинтеграцијама него грађанима, јер не пишу довољно о проблемима у ЕУ.

„Бојим се да је наша слика евроинтеграција заправо слика Румуније, Бугарске и Грчке, које су наше европско окружење, а потенцијално и европска будућност, а не Шведска или Холандија.”

Рекавши да је тема евроинтеграција већ дуго у оптицају и да се од медија очекује да буду пре свега читани и занимљиви јер, када желите да имате образовну функцију, то може да буде заморно за читаоце, Вулетић истиче и да „напросто, има неких тема које нису атрактивне”.

„Кад је реч о европским интеграцијама, то је мање-више област која је у извесном смислу правно софистицирана, па је веома тешко правити прилоге који би били атрактивни за читаоце, а да се не удаљите од онога што је везано, рецимо, за преговарачка поглавља.”

Оцењује да је увек било доста текстова када се дешавало нешто занимљиво за грађане, попут укидања виза или почетка појединих процеса.