Хтела сам да будем модни креатор

Шеф посланичке групе Демократске странке Нада Колунџија први пут је ушла у српски парламент после петооктобарских промена као кадар Демократске алтернативе. Из тог периода остала је запамћена по одмереном наступу и ставовима који су увек били готово идентични ДС-овим. И у овом другом мандату задржала је одмереност и културу дијалога јер, како каже, друштвени развој је питање компромиса и усаглашавања, а, "осим тога, огромна је штета за друштво стварати климу непријатељства, мржње и нетолеранције".

Колунџија је рођена 1952. године у Суботици, у породици колониста из БиХ, отац јој је радио у полицији, а мајка је била домаћица. Они су, каже, били невероватни: "Схватали су да се свет мења и да смо моје три сестре и ја део тог новог света. Нису нас третирали као децу, већ као особе, пуштајући нас да све своје животне изборе правимо саме."

Њен први избор био је мода: "Као гимназијалка сам у ’Суботичким новинама’ уређивала страну која се звала ’Моје ћоше за тај млади луди свет’.  Али било је доста компликовано школовати се за модног креатора, требало је ићи у Београд на припреме за пријемни испит, а то нисам могла да приуштим..."

Уписала се на Факултет политичких наука са жељом да постане новинар, али је, ипак, завршила смер за међународну политику јер јој је био занимљивији. Замишљала је да ће се, као политиколог, политиком бавити више теоријски, да ће бити "неко ко ће стајати иза политичара, али бити невидљив". У, како каже, "видљиву политику" ушла је захваљујући свом сину, тачније његовој одлуци да буде активни учесник демонстрација 1996. године. "Схватила сам да немам права да не уложим максимум како би и овде ствари почеле да се мењају."

Свој први новац наша саговорница зарадила је врло рано: "Моје сестре и ја смо још у основној школи, пошто смо живели на Палићу, ишле да беремо воће двадесетак дана и тако зарадимо паре за море". Као студент је, каже, могла себи да приушти много шијући другима: "Знала сам да наплатим једне панталоне колико кошта моја студентска соба. Умела сам да направим модерне ствари, а тада се тако нешто није могло купити у продавници. Онда одем у Италију и купим себи неке ствари, ципеле, на пример, мада сам и то пробала да направим. И данас шијем себи, помажем другарицама, а моје сестре и ја понекад направимо целу колекцију ствари за једну сезону."

Прво запослење добила је као стручно-политички сарадник у Социјалистичком савезу, радила је као секретар у Матици исељеника Београда, па, по уговору, као уредник у "Блицу", али била је и професор социологије културе и уметности у једној школи у Суботици.

Сада живи у Београду, разведена је и има сина, на којег је врло поносна: "Завршио је Академију за примењене уметности и постдипломске студије у Америци, као стипендиста, и заиста је врло талентован млади уметник". Син је, међутим, и мамин највећи критичар: "Као и сви млади људи, он сматра да сви ми у овој земљи правимо превише компромиса, што је, по њему лоше. Склона сам да се сложим са њим, али они су неизбежни јер се ради о судбини осам милиона људи, а свако од њих има своје потребе и виђење ствари."

Каже да јој успон у политици није "узео" ниједног пријатеља јер "ако сте направили добар избор, пријатеље ћете изгубити само ако се сами промените, ако, што би рекли клинци, одлепите. Дакле, сви моји пријатељи које сам стекла у детињству, школи и на факултету и даље су саставни део мог живота". Пријатељи су јој драгоцени и због критике, јер "најгоре је кад човек изгуби способност да чује негативно мишљење, тад је готов, више не може реално да сагледа стварност, ни да доноси одлуке".

Колунџија каже да је женама генерално теже да се изборе за неко место јер "мушкарци имају отпор према томе, а ни жене немају довољно свести о томе да им је место тамо где се одлучује". Није, каже, имала никакав проблем ни са колегама, ни са колегиницама кад је постала шеф посланичке групе, јер је "ДС странка која има најмање предрасуда у том погледу".