Српски крстови у Ватикану

Ниједан српски уметник, вероватно, никад није излагао под окриљем и уз благослов Ватикана. Извесно је да у Сиктинској капели откако је саграђена и осликана нико од наших није гостовао с властитим делима. Својим распећима вајар научник (како је својевремено у једном напису у руским новинама назван) Драган Раденовић из Београда утире такву стазу којом ће, можда, и други ствараоци из истог рода и народа закорачити.

У несвакидашњи сплет збивања и околности уплетени су двојица папа, један патријарх, кардинали, амбасадори, академици, професори, кустоси, новинари...

Пет великих крстова – четири предвиђена да буду окачена, а пети да се уздиже од пода – наћи ће се под сводом Сикстинске капеле у Риму (можда испод Микеланђелових фресака на таваници), а време одржавања знаће се тек после 15 септембра. Када је наша позната новинарка Љупка Лазић Јовану Павлу Другом, која је – према казивању скулптора – много учинила да се ова изложба уприличи, показала један у знатно мањој величини, врховни католички поглавар је са уздржаном задивљеношћу кратко рекао да је то "најоригиналније распеће после оног највећег", предложивши да се са осталима прикаже међу зидинама папске државе.

Хришћане не морамо да подсећамо на шта је мислио.

Једини Европљанин

Први од бронзе је још 1986. видела Лин Ремик-Черчил, унука Винстона Черчила, у то време кустос музеја Универзитета Харвард на којем је и Драган Раденовић предавао. Она га је посаветовала да их све сними на великим фотографијама и прикаже знатижељним посетиоцима. После пет година проведених у САД, у којима је стекао звање магистра уметности (Њујорк), Драган Раденовић је отишао у Русију и одбранио докторску тезу из филозофије на Универзитету Ломоносов у Москви. Подразумева се, свакако, да је претходно дипломирао на Факултету примењених уметности у нашем главном граду, на којем и предаје вајарство, а извесно време је учио у студију Хенрија Мура. Оба изгнанства из земље изабрао је страхујући за властити живот.

Обревши се у руској престоници, марљиво је прионуо на посао и направио четири велика крста, по угледу на мале које је до тада само реткима показивао – од истрошених железничких прагова, од бронзе, од заварених ланаца и од дрвета и метала. Последњи од полиестера, висок три метра, са отиском људског тела касније је начињен.

По повратку ободрили су га и овдашњи блиски пријатељи, покојни академик Никола Милошевић и професори Божидар Раденковић, Ђорђе Лазин и Драган Симеуновић, а благословио патријарх српски господин Павле. Започети су разговори који су окончани договором с ватиканским великодостојницима и уговором с Министарством културе Србије које се потписом министра Драгана Којадиновића обавезало да ће с милион динара покрити неопходне трошкове (превоз, груби радови итд.). Као што то често бива, много дана проћердано је у прегањању с чиновницима, а потом су наишли избори.

Зашто се, поред толиких уметничких дела расутих по свету (поменимо Националну галерију портрета у Вашингтону у којој је заступљен као једини Европљанин, Ермитаж у Санкт Петербургу и Галерију УН у Њујорку), латио израде крстова?

Познатији у свету

"Грчка реч симболеин означава обједињење, а крст је симбол обједињења. Није узалуд казано: свако свој крст носи. Египатски фараони су му се клањали, Римљани су га претворили у највећу патњу разапињали хришћане. Човек и крст постали су једно, а највећа награда у животу је да буде распет као Исус", објашњава своје филозофско-уметничко виђење Драган Раденовић.

Двехиљадите године кардинал Јозеф Рацингер, у то време челник Конгрегације за веру (најутицајније у Ватикану), а садашњи наследник Светог Петра на трону папа Бенедикт XVI, подржао је замисао свога претходника, неких кардинала и, наравно, нашег саговорника. Ових дана срешће се још једном с кардиналом Францом Родеом да утаначе појединости.

"Излагање у Ватикану за мене има симболично значење византијске испружене руке неоантици (наоплатонизам), насталој на тлу етрурске филозофске и ликовне раскоши. Крст, па и ови из Србије, израз је добре воље, допринос српског рода хришћанству. Надахнути су православљем, као изворним учењем хришћанских апостола, а истовремено су мисао општехришћанске потребе за Богом и Спаситељем", сматра уметник који је, из необјашњивих разлога, више уважаван широм света него у својој домовини.