Постројавање, престројавање, изјашњавање

Наравно да ће бити све теже водити спољну политику, како под опсадом украјинских догађаја који су ван његове контроле признаје премијер Александар Вучић.

Обарање малезијског авиона, шта год сумњичаво мислили о правим починиоцима, променило је дотле постојеће једначине. Испаљена ракета је, попут неиспаљених ракета 1962. у јеку кубанске кризе, свет вратила на времена Хладног рата. А то подразумева постројавање и престројавање.

Свесна да интересе има у ЕУ, САД, Русији и Кини, Србија је паметно одабрала да из прикрајка, прагматски рационално, задржи свој курс: пловидба ка ЕУ уз истовремено развијање пријатељских односа са земљама с којима имамо заједничке интересе.

Крајем јуна на берлинском форуму „Нови почетак према Бриселу – Србија на путу ка ЕУ”, премијер је изјавио да Србија жели да буде искрен и отворен партнер међународној заједници, пре свега чинећи све што обећа, те да намерава да обави „своје задатке на путу ка ЕУ”.

„Нови почетак је зато што знам да су многе земље сите наше приче у којој једно говоримо и друго радимо. Нови почетак је да оно што говоримо и урадимо, мислимо. То је нови почетак у односима Србије и свих осталих у свету.”

Али, како догађаји често мимо наших жеља одређују позиције, стварају и раскидају савезништва, изгледа да добијамо нови „задатак” из Брисела: да доследније следимо политику ЕУ око украјинске кризе чији актери постају све мање толерантни.

Топи се толеранција за неутралну позицију коју је Србија себи изборила стицајем по њу повољних геостратешких околности: нејединственог става ЕУ према америчким притисцима за стезање обруча око Владимира Путина и свог периферног положаја.

Није то никакво изненађење. Пре мање од две године је Кремљу близак председник Московске академије за геополитичке проблеме генерал Леонид Ивашов у интервјуу за РТС најавио да ће Србија у наредном периоду морати да бира не више између Косова и Европе, већ између чланства у ЕУ и даљег партнерства с Русијом.

„Униполарни свет није могућ. Видимо да се утицај мањих држава смањује и да настају савези. Русија кроз стварање Евроазијског савеза заговара две матрице: једна је православна – словенска, а друга је евроазијска. У првом случају балканске земље, пре свих Србија, веома су важне јер су нам духовни, културни и економски савезници. Зато ће пажња Русије према Србији да расте, али очекујем и да ће се Србија одлучити хоће ли бити у Европској унији и НАТО савезу или ће бити партнер Русије”.

Тек када се разбуктала украјинска криза почело је отварање карата и на Западу. У Београд стижу Кетрин Ештон и Штефан Филе. Премијер емисарима ЕУ каже: „Молио сам да Србија сачува свој нешто другачији став у односу на остале земље и да не уводи санкције Русији”.

Разумевања је све мање. Пред притиском Вашингтона – који обарање МХ17 користи као што је ђорџ Буш рушење кула близнакиња употребио за покретање „рата против тероризма” – попушта и Ангела Меркел.

Све децидније ЕУ захтева да Србија своју приврженост евроинтеграцијама докаже на делу. Брисел је прво „очекивао” а сада „тражи” да Србија подржи став ЕУ око Украјине. Шеф делегације ЕУ у Србији подсећа да је то део наших обавеза из поглавља 31.

Потом је уследио онај пробни балон америчког амбасадора. Јест да је пропраћен „жаљењем”, али порука је била недвосмислена, премијеру вероватно потом и пренета током њиховог 90-минутног разговора који се завршио једном штуром реченицом саопштења.

Запад се љути. Очекује удаљавање од Русије. По принципу Мила Ђукановића који није имао дилему. Знам да овде знају како је одмах потом у Москви на пречац затворена црногорска Атлас банка, па би да избегну такав (гасни) сценарио: ни да се определе на једну страну, ни да нас било ко санкционише.

Да се не бисмо замерили Русима, најављујемо градњу „Јужног тока” у тренутку када Бугарска обуставља радове. Да, тачно је да је Аустрија потписала уговор с „Гаспромом”, али Аустрија је у ЕУ. Наравно да смо „животно заинтересовани” за „Јужни ток”, али зар није паметније сачекати како ће се разрешити проблем око кога нас ионако нико ништа не пита.

Зато све узалудније звуче вапаји министра спољног који се уочи Вучићеве посете Москви питао: „Зашто сада Русија, а не изазива посебну пажњу зашто сада Немачка, или

Аустрија, или Француска. Треба све! Треба састанак са Обамом, са енглеским функционерима...”

„Треба све” звучи реално са становишта интереса једне мале земље којој је дипломатија редак инструмент да оствари сопствене политичке и економске циљеве. Но, како се „међународна ситуација интензивира”, што рекао онај чувени мађарски филм, велики актери украјинске кризе сужавају простор српског маневра.

Или си нама, или си против нас, гласи мантра коју би Београд најрадије да не чује. Притисци су обострани, и са Запада и са Истока, мада стичем утисак да смо ове прве спремнији да медијски разгласимо, док ове друге пажљивије игноришемо.

Иако смо заузели позицију неутралности, некако смо неспремни да је балансирамо. Понављамо да нећемо у НАТО, а заказујемо заједничке српско-руске војне маневре.

Велике силе су престанком идеолошког Хладног рата исте. Не видим међу њима никакву разлику. Подједнако су себичне, осионе, окрутне. Оне својим консензусом формирају оно што се зове међународно право. Зато се и не устручавају политике двоструких стандарда: Америка на Косову, Русија на Криму.

Како се стани-пани приближава, српска власт би морала да покаже довољно политичке храбрости. Да у складу с платформом на којој је добила изборе јасно каже: ми са ЕУ имамо политичке и економске интересе.

Није уопште спорно да Србија треба да има разгранате и добре односе с Русијом. Али, политички модел Русије није компатибилан политичким моделима ЕУ који су, званично, наш приоритет. То значи да Русија не може да доминира (спољно)политичким циљевима Србије.

Има ту много отпора са обе стране. Није свако за баланс. Томислав Николић ономад је Русима нудио Пасуљанске ливаде за војну базу, попут мештана села Краље у општини Андријевица који су Русима недавно давали своја имања за исту сврху.

Читам да неки аматери фудбалског тима Нови Сад предлажу меч свог и клуба самопроглашене проруске Народне Републике Луганск која тврди да се отцепила од Украјине. Имам предлог: нека се одржи меч НР Луганска и репрезентације Косова. Ваљда се не би бунили ни Руси ни Американци.

Уколико српска државна политика и њена дипломатија нису у стању да Вашингтону, Бриселу и Москви јасно потврде да је будућност Србије сигурна само у оквирима ЕУ, завршићемо као привезак Уније или балканска колонија Русије.

Зато бих волео да премијер испуни следеће речи: Знам да има много оних који су за Русе, или против Руса, оних за Европу, против Европе, и да се људи тако деле, али мислим да, када сви легну у кревет и размисле, добро знају да је Влада водила најбољу политику”.

За сада не знам да ли Влада води одговорну, озбиљну и најбољу спољну политику. То ће се тек утврдити.