Успех и без светских рекорда

Ни Осака, као ни Атина 2007. и Едмонтон 2001. нису донели ни једаннови светски  рекорд, али то никако не значи да 11. светски шампионат није био успешан. Напротив.

То је и став Светске атлетске федерације (ИААФ) чији председник Ламин Дијак посебно истиче даљу демократизацију "краљице спортова", која се не мери само рекордним учешћем земаља и такмичара.

У Осаки такмичило се 1.978 спортиста (928 атлетичарки и 1.050 атлетичара) из 200 земаља, према изјави Ламина Дијака, "делећи заједнички циљ да буду најбољи што је довело да ново њихових резултата буде једноставно феноменалан".

После девет такмичарских дана 22 земље имале су светске шампионе, 42 земље освојиле су неку од медаља, а 64 имали су представнике бар у неком од 48 финала у мушкој и женској конкуренцији.

Само један од 1.060 тестова сумњив

Све то говори у прилог универзалности атлетике, а председник ИААФ даље наводи: "Најбоље од свега је то што смо, уверен сам, имали сјајно такмичење и неизвесна финала, тако да су ТВ гледаоци широм света могли да осете драму и узбуђења врхунских атлетичара".

Уз гледаоце на Стадиону "Нагаи", који истина није био распродат како се очекивало, и стотине хиљада дуж маратонске и ходачке стазе, борбе за титуле првака света могли су да посматрају гледаоци у око 180 земаља, односно 85 одсто насељених територија наше планете.

Председник ИААФ је истакао и да је у Осаки практично сваки други учесник био тестиран (тачно 926 такмичара) и да је 1.060 анти-допинг контрола (550 тестова урина и 510 тестова крви) показало да су сви учесници "чисти". Истина претпоследњег дана појавио се један сумњив случај, али име, националност или дисциплина којом се бави потенцијални корисник допинга нису саопштени и неће бити док друга анализа не потврди или не елиминише сумњу.

То што није било светских рекорда не сматра се за "неуспех", јер на светским шампионатима најважније су медаље и такмичари дисциплинама у којима тактика игра важну улогу, резултат посвећују пласману (о томе да на Светским првенствима нема песмејкера да и не говоримо), а у спринту и техничким дисциплинама – руку на срце – има превише тешко достижних рекорда. Њихово обарање једноставно не може да се планира за "тај и тај дан".

"Светски рекорд ће доћи, или неће доћи" рекао је најуспешнији учесник Светског шампионата Американац Геј Тајсон светски шампион на 100 и 200 метара и у штафети 4 х 100 метара. Исти број златних медаља има и његова земљакиња Алисон Феликс, али она је само једну (200 м) освојила у индивидуалној дисциплини, а две преостале у тркама штафета.

САД су и даље најуспешнија атлетска нација, Кенија је по броју златних медаља, упркос све већем одливу мишића у друге земље избила на друго место, а Русија је пала на треће, јер мушки део руске атлетике све више заостаје за женском.

Деби Србије без финала

Деби наше атлетике под именом Србија на светским шампионатима прошао је – према реалним могућностима. Први пут наша атлетика није имала ни једног финалисту светског првенства (медаљу није имала ни као део СФРЈ), али то је неочекивано само за оне који не познају прилике у нашој и светској атлетици, или који нису ни једном погледали светске ранг-листе.

Са изузетком Оливере Јевтић, која се посветила коначном залечењу старе повреде и војника Луке Рујевића, који припрема за војни шампионат света, Атлетски савез Србије послао је у Осаку све најбоље, који су испунили ИААФ норме.

Нажалост, већ стартне листе и најбољи овосезонски резултати казивали су да је пласман у финале, међу осам најбољих, у овом тренутку за њих објективно немогућ. То је важило и за финалисткињу прошлог светског шампионата Драгану Томашевић. Она после две сјајне сезоне има право на "одмор" тим пре што је имала проблема са повредама. То је важило и за ветерана Драгана Перића, мада је уочи пута у Осаку остварио резултат изнад квалификације норме, то је важило и за повратника на скакалиште Драгутин Топића, јер четворомесечни тренинг није довољан за повратак у светски врх у којем му је, без сумње и данас (сутра) место. Перић је, уз то, имао здравствених проблема због којих се није ни такмичио, а као ни Томашевићева и Топић, ни Милан Јотановић, ни браћа Предраг и Ненад Филиповић нису успели да постигну резултате приближне бар њиховим најбољим резултатима ове сезоне. Чињеница је и да им ни они не би донели емсто у финалу.

Једина која је потпуно оправдала очекивања је Марина Мунћан. Трчала је храбро, најбрже у животу, поправила 17 година стари државни рекорд и – ни то није било довољно за место у финалу.

Чуда се у атлетици не дешавају одавно. Иза сваког успеха стоји велики таленат, огроман рад атлетичара и тренера и наравно услови.

Наши атлетичари, упркос многим обећањима, и даље имају бедне услове за бављење атлетиком, таленат нико нема право да им оспори, а Атлетски савез Србије мора да поведе много више рачуна, не само о поправљању услова за бављење атлетиком, пре свега током зимских месеци, већ и о школовању и усавршавању тренера.