Крофне за добродошлицу

Уместо жалопојки – крофне и осмех. И то усред Шумадије. Звучи чудно кад је већ постало досадно слушати о нашим селима, пустим и с још понеком жилавом старином која одолева животним недаћама.

У селу Влакча, 25 километара удаљеном од Крагујевца, мештани радије говоре о „Данима отворених дворишта”, помињу првог српског пилота из Великог рата Михајла Петровића, рођеног баш ту, који је страдао 7. марта 1913, носећи у џепу пилотску дозволу број 1 у Србији, а 957 у свету.

У Малој Врбици један од петорице браће Чоловић – Милисав, био је шампион у стрељаштву између два светска рата. А њихово имање доказ је да смо имали и некада праве хацијенде и да сложна фамилија то може да сачува не делећи се.

Из суседних Страгара потекао је први српски учесник првих савремених Олимпијских игара 1912. спринтер Душан Милошевић, у чију част се традиционално одржава спортски меморијални турнир. Подсетимо се: фудбалер БСК-а и тркач, касније је напустио спорт и отворио фабрику азбеста.

Што је најлепше, гост може у свако од тих дворишта да уђе као што смо и ми у домаћинство Драгољуба Швабића у Влакчи од кога је потекла идеја о манифестацији „Дани отворених дворишта” 2007. године, када се десет породица пријавило за такмичење. Акција се у међувремену проширила с крагујевачког атара на централну Србију, па је ове године 220 окућница стављено на списак за оцењивање, сазнајемо од Снежане Милисављевић, директора Туристичке организације Крагујевца. Конкретније, то је подручје коме припадају Баточина, Лапово, Топола, Кнић, Рековац, Рача и Деспотовац. А комисија оцењује и награђује „Најлепше двориште”, „Најлепше етно-двориште”, „Најлепше парк двориште” и „Најлепши детаљ”.

Сваке године нови такмичари

Циљ је, заправо, био да се дворишта очисте и престану да буду депоније смећа, да се покаже аутентично растиње и зеленило краја, подигне култура становања. А ако би се неко од мештана „одметнуо” у сеоски туризам – још и боље, појашњава Милисављевић. Норвешка амбасада у Београду, сазнајемо, увек је вољна да подржи и плати сва саветовања мештана и скупове за подучавање који се тим поводом организују. У сваком случају, гости могу да се најаве или само дођу, села Шумадије отворила су дворишта посетиоцима жељним домаћинске атмосфере, домаће хране и пића а разоноде има, као што је то било и на вашару за Светог Илију у Страгарима, на коме су се мириси гурманлука и меса с ражња лепили за нос свих присутних.

Влакча не одустаје од „свог” такмичења па се од 430 домаћинстава њих 40 и ове године пријавило, додаје Драгољуб Швабић, с тим што ваља имати у виду да су учесници из претходних година елиминисани из даљег такмичења. Поплава житељи Влакче не желе да се сећају, али ће се похвалити да живе у правом шумадијском селу, на просечној надморској висини од 250 метара, којем припада позната бања Вољавча и ловиште „Сребрница”. Риболов је могућ на рекама Јасеници и Сребрници, које туда протичу, а природа омогућава бициклизам, параглајдинг, сакупљање лековитог биља и печурака.

Од Славице Јовановић, по плати рачунополагачу у Информативном центру Крагујевца, а по знању правом туристичком водичу за Шумадију, коју смо могли све да питамо, сазнајемо и још једну занимљивост: да је у дворишту сеоске цркве у Влакчу постављена спомен-плоча с именима свих страдалих мештана из околине током Другог светског рата, па су тако још одавно ту помирени и четници и партизани.

Шетајући даље, стижемо и у двориште Слађане Јешић, које је овогодишњи победник у једној од четири категорије ове манифестације на подручју Крагујевца, али и региона.Најсимпатичнији део у њему је клупа за љуљање коју је монтирао њен супруг да би могла се одмори по повратку из дома здравља у Страгарима где ради као медицинска сестра. А муж Милан, кад је већ остао без посла, не седи залудан: заврнуо је рукаве и прави сокове од воћа, сређује кућу и двориште који су 25 година били запуштени. Син и ћерка студенти одмарају се у прелепом амбијенту, у коме су и три преслатка пса нашла своје место.

Младенци у млину

Макадамом се стиже и на брдо, до домаћинства Драгоша Павловића у Влакчи, кога најрадије походе ловци. Син Марко запослен је у Централном ловачком удружењу Србије, а на нишану оних што походе шуме тренутно су срндаћи и дивље свиње, „вољно” су зечеви и препелице. Интересантно је да су на простору између путева за Тополу и Горњи Милановац до свих села добро разгранати путеви, асфалтни или макадамски, као паукова мрежа, тако да нико не може да залута. Само зависи на коју страну крене – изаћи ће или на Тополу или на Милановац.

Мирослав Цицић у суседним Страгарима, петој крагујевачкој општини како неки воле да кажу, може да се похвали воденицом, једином на речици Сребрници, која је сачувана од 68 саграђених још у доба кнеза Милоша. Домаћини ће посетиоце увек послужити врућом пројом и погачом од жита самлевеног у њој. Посебну атракцију представља могућност да млади брачни парови проведу прву брачну ноћ у воденици, па ко се не плаши... Било их је, узвраћа нам Цицовић на питање.

У непосредној близини Страгара, варошице у којој живи око хиљаду људи, „распоредили” су се вредни културноисторијски споменици и манастири Вољавча и Благовештење из 15. века, манастир Петковица настао највероватније крајем 13. века и остаци средњовековног града Сребрнице. У центру села налази се споменик Карађорђевом барјактару Танаску Рајићу, а ту се одржава и манифестација „Дани шљиве”.

Домаћинство Миломира Цицића специјализовано је за боравак породица с децом и ловаца. Гости могу да уживају у мини-старинарници, опремљеној намештајем, оруђем и оружјем из протеклих векова, као и у дворишту с базеном, али и аутентичним пећницама за припрему хране. А тешко да ће било ко отићи а да не проба коленицу у купусу на Миломиров начин, која се кува шест сати „истиха” и колаче домаћице Гордане.

Михајло Ћурчић, међу нама колегама упамћен као главни уредник „Двестадвојке” у Радио Београду, отишао је најдаље. Не мислимо на то да је напустио Малу Врбицу где његова породица поседује имање „Кућа Чоловића” и због пословних обавеза се преселио и живи у Данској. Бавећи се сеоским туризмом, посед у подножју Рамаћких висова претворио је у смештај са пет звездица. У савремену архитектуру мајсторски су уклопљени и базен с хидромасажером за ноћно купање, винотека, мини-теретана, али и стари намештај и двориште у коме се налази и стара кућа из 1806. године, под заштитом Завода за заштиту споменика културе. Кад управник имања Иван Игњатијевић почне да прича о петорици браће, најстаријој и најутицајнијој шумадијској фамилији Чоловић од почетка 19. до половине 20. века, која је изнедрила солунске борце, врхунске интелектуалце и професоре универзитета, трговце, шампиона у стрељаштву... А онда покаже у три кружна дворишта и конак, вајат, млекару, качару и старе кошнице – то потраје и може да се напише читав роман.

Чини се да све што смо видели звучи добро као рецепт или путоказ. Када многе пут буде водио у Шумадију, да тамо поново живе и уреде двориште, можда примају туристе, биће им добро, као и онима који сада, тражећи место за одмор, бирају село.