О путовању, самоћи и мимоилажењу

На темељима највећег храма књиге у нашој земљи, који су Немци срушили у бомбардовању Београда 1941. године, на Косанчићевом венцу, на дружење са књижевником Драганом Великићем дошли су многобројни поклоници писане речи, али и његове колеге по перу, међу којима је био и Љубивоје Ршумовић.

Да би дочарали атмосферу као да о књигама, људским судбинама и стварима из обичног живота причају у амбијенту породичног дома, домаћини из Народне библиотеке, који приређују „Вече на Косанчићу” донели су осим удобних столица и собну лампу. Угођај за дружење био је потпун, само су сметали комарци. Нападали су посетиоце, а нису штедели ни госта – Великића, ни Милену Ђорђијевић, из Народне библиотеке, која је водила програм.

Комарци нису марили за бонтон, па су учеснике ометали у излагању, све док једна суграђанка писцу није поклонила спреј „аутан” пред којим крилати незвани гости посустају.    

Великић је читао одломке из свог до сада необјављеног романа „Иследник”, али је књижевно вече добило свој прави зачин књижевниковим освртом на путовања, самоћу и људе бескућнике.

– У Немачкој се за бескућнике каже „они који су одустали”, али бескућници нису у сваком погледу људи криминогене структуре. Капитализам је суров и он је многе поштене и вредне људе оставио без куће, јер су пропале банке и фирме, а ту су и кредити које људи немају од чега да врате јер се боре чак и за кору хлеба – појаснио је Великић и поручио да у животу не треба одустајати. Само се одустаје кад је смрт неминовна, али то је кад се живот угаси у свом природном току – због старости.

Путовања су за овог писца изазов. Човек, према његовој оцени, стално путује. Путовање је, каже, у свакој особи. За то нам није искључиво потребан пасош.

– Ево, путујемо и ми док причамо, а не мичемо се са столица, јер путујемо кроз наш разговор и кроз наше мисли – оценио је Великић, поновио да само у смрти нема путовања и додао да и када би узео само једну реч да опише своје писање, та реч била би – путовање.

Замољен да протумачи своје виђење осаме, он је рекао да је и ова појава битна људима у одређеној мери.

– У Бечу постоје кафеи где се, за разлику од кафића, не слуша музика, већ гост за столом седи и чита новине у тишини. Он је сам, али је уједно у друштву са другим људима, који су такође сами, али гледају у себе – истиче Великић.

На опаску Милене Ђорђијевић да је тако осамљен човек, ако почне сам са собом да прича, на путу до лудила, Великић се тргнуо: – Ма какви, па причати сам са собом је јако лепо. Ја и те како причам са собом када сам сам то чиним наглас, а у гужви се препустим причању у себи – признаје уметник, а његова искреност насмејала је публику.

И за крај, из публике је стигло питање: – Да ли је ваша проза – проза мимоилажења?

Књижевник је одговорио: – Присетите се само колико сте се пута пре сусрета са вама важним особама мимоишли. И у томе је драж живота.