Хамас жели прекид израелске окупације Газе

Специјално за „Политику”

Газа – Тродневни прекид ватре између Израела и палестинског милитантног покрета Хамас завршио се јуче у осам сати ујутру по локалном времену а да преговарачи у Каиру нису успели да се договоре о продужењу примирја. У року од четрдесет пет минута, десет ракета ручне израде испаљено је из појаса Газе ка јужном Израелу, а недуго потом узвратили су и израелски борбени авиони.

Са четрнаестог спрата бетонске зграде у насељу Римал могу се видети само облаци сивог дима који се подижу изнад оближњих места која су гађана. До 13 часова више од 20 места било је погођено, што је за резултат имало још жртава. Следећег сата чуле су се јаке експлозије на истоку појаса Газе.

Међутим, могуће је да су преговори у Каиру пре „пауза” него што су доживели коначан слом, будући да се обе стране укључене у ценкање, што је део њихових напора да покажу одлучност и у последњем тренутку добију који уступак. Али, ако ти преговори пропадну, такав исход био би далеко од неочекиваног.

Огромна несразмера између Израела и Хамаса омогућава да једна страна може да диктира услове другој. Трочлана израелска делегација, предвођена пензионисаним генерал-мајором Амосом Гиладом, инсистира да Газа буде демилитаризована.

Деветочлана палестинска делегација одбила је тај захтев, а узвраћа својим захтевом од којег не жели да одступи – укидање драконске блокаде појаса Газе која је ову територију претворила у нешто што се често описује као највећи светски затвор на отвореном. Од 2007. године на снази је блокада која спречава слободу кретања, чиме је привреда угушена, а 1,8 милиона становника је осиромашило, при чему 75 одсто њих зависи од хране коју добијају као донацију Уједињених нација.

Влада Бенјамина Нетанијахуа је заузела тврду позицију, одбијајући да дозволи отварање лука у Гази, иако је то предвиђено Споразумом из Осла, потписаним 1993. године, при чему су се Француска и Холандија заложиле да оне финансирају ту изградњу. Хамас жели кључ да откључа врата затвора, тако да се омогући слободно кретање људи и робе. Сада нема бекства из Газе. Два гранична прелаза, један код Ереза а други на Рафе, тачке су под контролом Израела и Египта, који су смртни непријатељи Хамаса.

Израелски јавно мњење остаје чврсто уз Нетанијахуа. Чак га подржавају и његови политички ривали, који га обично увек критикују. У четвртак је министар економије Нафтали Бенет похвалио премијера за то што „чврсто стоји упркос покушајима терориста да изнуде ублажавање услова... Израел не може себи дозволити да буде талац Хамаса. Сваки уступак Хамасу данас довешће нас до рата сутра”.

Против Хамаса није само израелска војска, него шира трочлана коалиција која обухвата Саудијску Арабију и Египат. Ријад је развио блиску обавештајну координацију са Јерусалимом и све се више прича да су ушли у тајне финансијске аранжмане како би се помогле израелске операције против Ирана и либанског покрета Хезболах.

Египатски председник Сиси не крије да презире Хамас, што је навело многе посматраче да виде његову улогу у каирским преговорима као доказ дипломатске замке која је постављена Хамасу.

Али исламисти су толико сатанизовани да ниједан од њихових захтева није прихваћен као легитиман. Како је у уводнику истакао „Њујорк тајмс”, „Палестинцима не нуде ништа осим нихилизма и бескрајне патње”.

С обзиром на огроман јаз између снага две стране, шта онда покреће Хамас да настави борбу, која се чини узалудном и самодеструктивном? И како и зашто многи становници Газе и даље подржавају покрет који је за своје супарнике ништа више од „култа смрти”?

Део одговора на ова питања може се чути у разговорима са члановима породица које тугују због погибије својих најмилијих. Раније ове недеље кућу породице Гул бомбардовао је израелски авион Ф-16, убивши девет чланова и остављајући осам чланова породице тешко рањеним.

Рођаци су јуче први пут посетили повређене у изненађујуће чистој и уредној интензивној нези у Арапској болници у Рафи. Ту се четрнаестогодишњи Билал бори за живот. Његово тело је изрешетано шрапнелима, док му је лице сиво, а абдомен у завојима после операције која је трајала четири сата. Након тога, његови рођаци су се придружили остатку породице која на парастосу оплакује своје мртве. Расположење на парастосу било је пуно тихог пркоса. Нико се није уплашио или очајавао због могућности прекида примирја.

„Израел верује да ћемо се предати. Али нећемо”, каже Шади. „Немамо ништа више да изгубимо. Ми само преживљавамо. Ово није живот, бар живот са достојанством.”

Махмуд ускаче речима да они подржавају отпор и да су спремни да се боре до последњег.

„Већ смо толико тога жртвовали. Уколико преговори не доведу до стварне и моменталне промене ситуације у Гази, крв коју су пролили наши мученици биће изгубљена”, каже Махмуд. „Окончајте окупацију и дајте нам земљу у оквиру граница из 1967. године, а ми ћемо предати цео наш арсенал. Ми не желимо да бацамо Јевреје у море. Ми само желимо оно што је наше. Ми само желимо шансу да изградимо пристојну будућност.”