Злочинац и његово право

Постоје, нажалост, тешки случајеви који заокупе пажњу читаве јавности и уједине је у захтеву на одлучну акцију. Два су разлога за то: велике несреће или велике неправде. Велике несреће су најчешће објективног карактера (случај нпр. са последицама поплава код нас), док су неправде проузроковане увек људским чињењем или пропуштањем. Неправде се у односу на несреће доживљавају теже и са више емоција, чак гнева, посебно када су последице злочиначког понашања. Понекад управо такви случајеви подстакну на дубље размишљање, али и на законодавну акцију.

Када је ветровите вечери 1. марта 1932. отето дете америчког ваздухопловног хероја Чарлса Линберга и када је установљено да је мали Чарлс јуниор убијен, Америка је изменила и пооштрила своје прописе о отмици. Слично је и са тзв. Маријином законом о увођењу регистра педофила и силоватеља у Србији (према Марији Јовановић, осмогодишњој девојчици, жртви педофила, злочинца-повратника 2010. године).

Један од најугледнијих професора Правног факултета у Београду академик Радомир Лукић својевремено је на предавању, на последипломским студијама, на питање заговорника укидања смртне казне, које је гласило – зар смртна казна не изазива ужасне патње осуђеног, одговорио питањем – а шта је са патњом жртве?

Питање смртне казне је у Европи разрешено чл. 1 Протокола XIII Конвенције о људским правима. Тим прописом смртна казна је дефинитивно укинута, чак без могућности стављања било каквог ограничења, односно резерве на ту норму.

Међутим, ужасни крај девојчице Тијане Јурић која је тек била на прагу живота, тешко замисливе патње које су пратиле њен дефинитивни одлазак из родитељског окриља, загрљаја свих који су је волели, али и свих нас који је нисмо познавали пре овог страшног злочина који је у нама побудио велико сажаљење и огроман гнев, позива нас да нешто морамо да предузмемо. Ово тим пре што се све чешће одигравају инфамна кривична дела, такви злочини који превазилазe све што је забележено у нашој судској пракси и било везано само за хорор филмове. Такви (најтежи) злочини заслужују адекватну (најтежу) казну: трајно искључење злочинца из људског друштва.

Једaн од највећих филозофа, познат и по својој филозофији права, Г. В. Ф. Хегел, написао је да је – казна право злочинчево (злочинац има право да буде кажњен), јер је у њој садржано поштовање злочинца као разумног бића,тј. другим речима, ако је учинилац душевно болестан неће бити кажњен, већ упућен у установу затвореног типа на лечење и старање. С друге стране, изрицање адекватне казне је дужност судске власти, а доношење одговарајућих прописа је дужност законодавне власти. Извршна власт је у Тијанином случају своју дужност обавила, јер је осумњичени, уз озбиљне доказе, брзом акцијом предат правосуђу. Судска власт ће, после одговарајућег поступка, обавити своју дужност, али остаје утисак да ће правда, као крајњи циљ права, бити само делимично задовољена, јер је законодавна власт најтежу казну временски ограничила. Отуда се поставља, врло озбиљно, питање законодавног преуређења најтеже санкције у нашем праву.

Имајући у виду све релевантне међународне и домаће прописе, намеће се закључак да би требало покренути законодавну процедуру (дужност законодавства) којом би се увела казна доживотног затвора. Ова законска новина, која би имала и превентивно дејство, могла би се колоквијално назвати, слично Маријином закону, Тијанина новела. Због ње, због нас и највише због деце – рођене и оне која ће се тек родити. Пооштравање прописа, али и казнене политике наша је дужност, јер наше нечињење нас не ослобађа макар посредне одговорности. Нека нам мисао једног од највећих светских правника, Рудолфа фон Јеринга, послужи као образложење: У корову није садржана оптужба против тла на којем расте, али јесте против човека који га не плеви.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду, саветник председника Републике Србије