Злочин, линч и смртна казна

Шок и огорченост због стравичног злочина над Тијаном Јурић покренули су још једном идеју о враћању смртне казне у српски систем кривичних санкција. Три монструозна злочина, током последњих десет година, чије су жртве деца, потакла су и највише државне званичнике да јавно изразе жаљење због тога што је Србија укинула смртну казну.

Тако је било 2005. године када је трогодишња девојчица Катарина Јанковић умрла од последица сексуалног злостављања. Њена мајка и њен „пријатељ” осуђени су на по 40 година затвора. Јавни линч и повике „Смрт за монструма!” доживео је и „мирни комшија” који је задавио седмогодишњу девојчицу Марију Јовановић 2010. године у Старим Лединцима.

Преминуо је у затвору од инфаркта, месец и по касније, на дан када би Марија напунила осам година. Две године потом донет је Маријин закон, чији је идејни творац њен отац Слободан.
„Још не постоји читач мисли”, говорио је када би га питали да ли закон може спречити злочине у будућности и како се може „препознати” потенцијални злочинац.

Драган Ђурић, осумњичен за отмицу и убиство петнаестогодишње Тијане Јурић, није могао бити препознат у својој средини као злочинац. Психолози и криминолози већ два дана с телевизијских екрана поручују да је реч о психопатској структури личности, да такви у свом спољашњем окружењу не испољавају ништа необично, али да стицајем околности, без претходног плана, они могу имати мотив за извршење злочина и чине га са умишљајем, на монструозан начин.

„Због оваквог монструма жао ми је што је Србија укинула смртну казну. Наше друштво није било спремно за прихватање свих правних тековина Европске уније, као што је укидање смртне казне”, рекао је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић у четвртак на конференцији за новинаре, када је саопштио детаље злочина.

Велики број грађана Србије данас жали што убица Тијане Јурић не може бити осуђен на смрт. На порталима и медијским сајтовима грађани поручују: „На вешала с њим!”, „Стрељати га јавно!”,

„Секла бих га на комаде!”, Нека му народ пресуди!”...

Суд ће, „у име народа”, после истраге и доказног поступка, донети одлуку о кривици и казни. Најтежа казна, према нашем Кривичном законику, јесте 40 година затвора. Таква казна не подлеже амнестији, а помиловање и условни отпуст су мало вероватни када је овакав злочин у питању.

Осуђени на најстрожу казну смештају се у затворе у Пожаревцу, Сремској Митровици или у Нишу. Они који су сада притворени, могу да изађу на слободу 2054. године.– Људи често нису свесни да је смртна казна за злочинца чак и лакша од затвора.

Често се каже да није тешка робија, него да су тешки робијаши. То је због тога што осуђеници у установама за извршење кривичних санкција имају нека своја неписана правила и некакав кодекс, па је познато да на суров начин стигматизују и кажњавају затворенике који су починили силовања или злочине над децом – каже др Милан Шкулић, професор кривичног процесног права на Правном факултету у Београду.

Ипак, данас готово сви траже смртну казну за Драгана Ђурића, чак и они који познају правни систем и врло добро знају да Србија неће вратити смртну казну у Кривични законик. Од свих европских држава, смртну казну има само још Белорусија, а Србија је укинула ову санкцију уласком у Савет Европе 2002. године.

Чак и под претпоставком да наша земља врати смртну казну, она не би могла да буде изречена за злочине почињене у време када није била прописана, јер се на починиоце примењује онај закон који је важио у време извршења кривичног дела.

Србија је више од деценије била у правном вакууму пре коначног укидања смртне казне, јер је она деведесетих година била прописана у тадашњем републичком кривичном закону, док је истовремено била избрисана из некадашњег савезног закона, који је важио за бившу заједничку државу Југославију. Зато су судије у Србији изрицале смртну казну за најтеже злочине, али она није извршавана.

Заправо ниједна смртна пресуда, изречена после 1993. године у Србији, није извршена јер су осуђени и њихови браниоци улагали жалбе и ванредне правне лекове, у ишчекивању да смртна казна буде коначно и укинута у закону, после промене тадашњег устава. Тако је 20 осуђеника на смрт, чије су пресуде чак постале правноснажне и који су очекивали долазак стрељачког вода, остало у животу. Смртне казне замењене су им са 40 година затвора.

Последња смртна казна у Србији извршена је 14. фебруара 1992. године у Окружном затвору у Сомбору, над Јоханом Дроздеком, осуђеним за силовање и убиство петогодишње девојчице Иване Салијевић у Каравукову (општина Оџаци). Његова пресуда била је правноснажна три и по године пре стрељања.

Последња смртна казна у Београду извршена је почетком седамдесетих година у Централном затвору над Миланом Гутићем и Савом Лисовцем, који су осуђени 1969. године због убиства београдског таксисте Тиосава Јанковића.

Данас смртна казна постоји у неким америчким државама, у Кини, Јапану и исламским земљама. Злочини за које се изриче нису само тешка убиства, него и трговина дрогом, па чак, у Кини, и примање мита. Ипак, стопа криминалитета у овим земљама је висока, а најтежи злочини дешавају се упркос томе што се смртне казне изричу и извршавају.

Многи стручњаци сматрају да смртна казна „ништа не решава” и подсећају да велики број злочинаца, у тренутку извршења, уопште не размишља о казни, већ „рачунају” да неће бити откривени.

Зато, кажу стручњаци, брзо расветљавање злочина и откривање виновника има боље превентивно дејство од законом прописаних казни.