Зашто сада мање страхујемо од Европске уније

Иако подршка Европској унији опада, грађани Србије истовремено се и мање плаше од ЕУ – показало је најновије истраживање јавног мњења владине Канцеларије за европске интеграције.

У односу на децембар прошле године, једино је више оних који сматрају да ће чланство у ЕУ коштати превише пара, а опадају проценти у свим осталим одговорима на питања којима се, заправо, мери страх од интеграције.

Тако је мање оних који мисле да ће придруживање довести до пада националног идентитета и културе, да ће значити мању употребу српског језика, да ће донети више тешкоћа пољопривредницима, затим, да ће чланство бити и крај националне валуте, да тада долази до губитка утицаја малих земаља, као и губитка социјалних бенефиција.

Иако су ови ставови осцилирали у претходним годинама и не може се ни сада рећи да нема много забринутих за српски идентитет и културу – чак је 43 одсто таквих (а раније је било и више од половине) – ипак се намеће питање откуд то да су страхови од Брисела на силазној путањи, тим пре што је такав налаз противречан податку да је у првих шест овогодишњих месеци и подршка чланству опала са 51 на 46 одсто.

Да ли због тога што грађани боље познају процес кретања ка ЕУ, због актуелне политике у земљи или, можда, због тога што Унији у последње време не цветају руже и није склона проширењу?

Укратко, основна је оцена посматрача да је добром делу становника све мање важно шта ће бити с придруживањем.

На питање да ли грађани сада мање страхују зато што сада боље познају ЕУ и, рецимо, знају да Унији није успело формирање европског идентитета, социолог Владимир Вулетић одговара износећи податак из истраживања да 43 одсто људи каже да чланство у ЕУ није ни добра ни лоша ствар, „што онда значи да их то, једноставно, не интересује, то је за њих исувише далеко и не налазе везу између свог живота и ЕУ”.

Вулетић сматра да мањи страх у сваком случају није плод рационалног или на егзактним подацима утемељеног мишљења, већ је то више ствар осећаја који се ствара. Било кроз поруке које стижу путем медија, било од руководства.

У уверењу да је изражени страх од ЕУ раније у значајној мери био последица деловања партија које су биле изразитије националне, при чему пре свега мисли на некадашњи СРС, Вулетић објашњава да сада, када је СНС на власти, грађани резонују отприлике овако:

„Ако СНС и његово руководство не сматрају да је то нешто што ће угрозити српске националне интересе, шта ја онда има о томе да размишљам”.

Он, међутим, указује да о ЕУ и даље постоје предрасуде, те да је потребно много времена да би се оне довеле до рационалног нивоа. Рецимо:

„Иако би се због различитих промена у правном систему могло рећи управо супротно – да се, фактички посматрано, суверенитет земаља снижава током година – ми ипак, с друге стране, видимо да је осећај људи кроз неку врсту пропаганде и маркетинга код нас у земљи такав да се стиче другачија слика.”

Према речима политичког аналитичара Бранка Радуна, постоји могућност да је мањи страх од губитка националног идентитета и културе резултат власти СНС-а, али и делом његове актуелне политике према украјинској кризи.

„Тај став према Русији – према којој Србија има избалансиран однос и није потпуно у складу с европском политиком, која укључује и санкције, али је у складу с већинским ставом и осећањем грађана у Србији – може посредно да утиче и на мишљење да ћемо ми сачувати своју позицију у процесу евроинтеграција.”

Каже да је то што је у овом тренутку мање бриге за српски идентитет релативно, јер „проценти мало расту, мало опадају, тако да благи пад не значи много”. С друге стране, уверен је да процес глобализације гуши национални идентитет, сам по себи.

Имајући, међутим, у виду да је подршка чланству пала за пет процената, Радун примећује да су спласнули и позитиван и негативан пол односа према ЕУ.

„То је тако добрим делом и због ЕУ, која не зна тачно шта сад хоће са Србијом и овим делом Балкана. Заправо, на сцени је равнодушност, јер се процес евроинтеграција толико одужио да сада не видимо крај.”

Ограђујући се ставом да су истраживања „фотографије тренутка, па у једном моменту једна ствар изгледа на један начин, а у другом тренутку другачије”, аналитичар Дејан Вук Станковић сматра да су налази овог испитавања јавног мњења ипак плод боље информисаности грађана о ЕУ, па су они свесни да ће нас само прихватање европских стандарда у екологији стравично много коштати.

„Садашње мишљење потиче од непосредног искуства које грађани Србије имају о државама које су у нашем суседству и које су ушле у ЕУ. Хрвати нису престали да говоре хрватски, Бугари бугарски, Румуни румунски, нити Мађари мађарски зато што су део европске породице народа”, каже, додајући и да је логична мања бојазан за домаћу валуту, „јер је због нашег стања у економији улазак у еврозону научна фантастика”, као и то да је грађанима јасно да у ЕУ, без обзира на померања из претходне деценије, постоји солидан систем социјалне заштите у многим земљама.

За разлику од претходних саговорника, он сматра да мањи страх грађана од ЕУ нема везе с тим ко је на власти у земљи. „То предуго траје, шаљу нам поруку да бар пет година неће бити проширења. Кад нешто дуго траје и не назире се срећан крај, онда ни ентузијазам не може да траје.”