Умро Владимир Беара

У Сплиту је синоћ преминуо Владимир Беара (Зелово код Сиња, 1928), који је деценијама био синоним за голмана највеће класе у фудбалу. И то не само код нас. Бранио је за репрезентацију Европе 21. октобра 1953. на Вемблију против Енглеске. Утакмица се завршила 4:4 (3:2), а он је на голу био у другом полувремену.

Али, много дуже је остао у сећању његов прелазак из Хајдука у Црвену звезду у лето 1955. За ондашњу Југославију је то био гром из ведра неба.

Свакакве приче су колале. И дуго су опстале. Те да су „црвено-бели” продали аутобус да би имали паре да га доведу, те да је кришом побегао из Сплита, те да је то имало такву политичку позадину да је дошло до Едварда Кардеља, у то време, после Тита и Ранковића, најмоћнијег човека у држави, и да он, као Словенац, није пратио спорт, па да је пресудио да је „свеједно да ли тај Беара игра тенис у Сплиту или у Београду”...

Оно што се поуздано зна – био је скриван по Србији док није правоснажно регистрован за Звезду. Тактика заваравања је била као на филму: појавио би се са провереним кадровима „црвено-белих” у некој вароши, а преноћио би у другој.

Хајдук је оптужио Црвену звезду да га је врбовала и да му је платила да је појача, што је у оно време било забрањено. Дисциплински суд Фудбалског савеза Југославије, чији је председник био омладински функционер Мико Трипало, Беарин земљак и готово вршњак (због хрватског национализма и антикомунизма је као један од вођа такозваног Маспока у Хрватској смењен је 1971. са свих политичких функција), саопштио је да је обустављен поступак против Црвене звезде и Беара због недостатка доказа.

Хајдук је прекинуо све односе с „црвено-белима” изузев службених. Беара после тога никада није бранио у Сплиту.

С Хајдуком је три пута био првак државе (1950, 1952. и 1955), а с Црвеном звездом још четири (1956, 1957, 1959. и 1960) и два пута победио у Купу Југославије (1958. и 1959). Каријеру је наставио у Западној Немачкој за шта је, како је причао, затражио дозволу лично од Тита, јер Звезда није хтела да га пусти. У Алеманији из Ахена није имао среће – озбиљно је повређен и више није био Велики Владимир, како га је енглеска штампа назвала када је бриљирао 1950. на утакмици наше репрезентације у Лондону (2:2).

Био је члан једног од наших најчувенијих тимова, такозваног Олимпијског. Из те екипе (Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек и Зебец), која је у Тампереу 1952. избацила Совјетски Савез (прва утакмица 5:5, поновљена 3:1), у јеку сукоба Тито-Стаљин, он је последњи отишао (рођен у Зелову код Сиња 1928).

У финалу је наш тим изгубио од Мађарске с 2:0, иако је Беара одбранио пенал чувеном Пушкашу. Био је познат по томе што је неустрашиво летео из угла у угао.

Бранио је на светским првенствима 1954. и 1958, а 1950. је био резерва. Као тренер није достигао славу коју је стекао као голман. А она је била толика да је то заиста било тешко.

И. Цветковић