Umro Vladimir Beara

U Splitu je sinoć preminuo Vladimir Beara (Zelovo kod Sinja, 1928), koji je decenijama bio sinonim za golmana najveće klase u fudbalu. I to ne samo kod nas. Branio je za reprezentaciju Evrope 21. oktobra 1953. na Vembliju protiv Engleske. Utakmica se završila 4:4 (3:2), a on je na golu bio u drugom poluvremenu.

Ali, mnogo duže je ostao u sećanju njegov prelazak iz Hajduka u Crvenu zvezdu u leto 1955. Za ondašnju Jugoslaviju je to bio grom iz vedra neba.

Svakakve priče su kolale. I dugo su opstale. Te da su „crveno-beli” prodali autobus da bi imali pare da ga dovedu, te da je krišom pobegao iz Splita, te da je to imalo takvu političku pozadinu da je došlo do Edvarda Kardelja, u to vreme, posle Tita i Rankovića, najmoćnijeg čoveka u državi, i da on, kao Slovenac, nije pratio sport, pa da je presudio da je „svejedno da li taj Beara igra tenis u Splitu ili u Beogradu”...

Ono što se pouzdano zna – bio je skrivan po Srbiji dok nije pravosnažno registrovan za Zvezdu. Taktika zavaravanja je bila kao na filmu: pojavio bi se sa proverenim kadrovima „crveno-belih” u nekoj varoši, a prenoćio bi u drugoj.

Hajduk je optužio Crvenu zvezdu da ga je vrbovala i da mu je platila da je pojača, što je u ono vreme bilo zabranjeno. Disciplinski sud Fudbalskog saveza Jugoslavije, čiji je predsednik bio omladinski funkcioner Miko Tripalo, Bearin zemljak i gotovo vršnjak (zbog hrvatskog nacionalizma i antikomunizma je kao jedan od vođa takozvanog Maspoka u Hrvatskoj smenjen je 1971. sa svih političkih funkcija), saopštio je da je obustavljen postupak protiv Crvene zvezde i Beara zbog nedostatka dokaza.

Hajduk je prekinuo sve odnose s „crveno-belima” izuzev službenih. Beara posle toga nikada nije branio u Splitu.

S Hajdukom je tri puta bio prvak države (1950, 1952. i 1955), a s Crvenom zvezdom još četiri (1956, 1957, 1959. i 1960) i dva puta pobedio u Kupu Jugoslavije (1958. i 1959). Karijeru je nastavio u Zapadnoj Nemačkoj za šta je, kako je pričao, zatražio dozvolu lično od Tita, jer Zvezda nije htela da ga pusti. U Alemaniji iz Ahena nije imao sreće – ozbiljno je povređen i više nije bio Veliki Vladimir, kako ga je engleska štampa nazvala kada je briljirao 1950. na utakmici naše reprezentacije u Londonu (2:2).

Bio je član jednog od naših najčuvenijih timova, takozvanog Olimpijskog. Iz te ekipe (Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec), koja je u Tampereu 1952. izbacila Sovjetski Savez (prva utakmica 5:5, ponovljena 3:1), u jeku sukoba Tito-Staljin, on je poslednji otišao (rođen u Zelovu kod Sinja 1928).

U finalu je naš tim izgubio od Mađarske s 2:0, iako je Beara odbranio penal čuvenom Puškašu. Bio je poznat po tome što je neustrašivo leteo iz ugla u ugao.

Branio je na svetskim prvenstvima 1954. i 1958, a 1950. je bio rezerva. Kao trener nije dostigao slavu koju je stekao kao golman. A ona je bila tolika da je to zaista bilo teško.

I. Cvetković