Тихи суседи помраченог ума

Серија бизарних злочина почињених у размаку од свега неколико недеља, за које се основано сумња да су их починиле особе са озбиљним здравственим проблемима, поново покреће дилему о порасту психијатријских болесника и дебату о друштвеној и професионалној небризи према особама са овим поремећајима. Др Драгиша Ранђеловић, директор Института за неуропсихијатријске болести "Др Лаза Лазаревић" у Београду објашњава да није у порасту број особа са психијатријским поремећајима, већ је у порасту интересовање јавности за злочине које су починили психијатријски пацијенти. А томе, по његовим речима, у великој мери доприносе медији, који са анатомском прецизношћу сецирају свако убиство почињено од стране особа са психичким поремећајима.

– Информисање јавности о убиствима које су починиле особе са менталним поремећајима свакако сведочи о степену демократизације и транспарентности једног друштва, али детаљан анатомски опис злочина узрокује још већу стигматизацију психијатријских болесника. Због веома честог "гостовања" менталних болесника на насловним страницама новина, велики број наших пацијената истиче да их комшилук "попреко" гледа када се у породицу врате после лечења и да видно "зазире" од њих. У целом свету постоји веома снажан покрет дестигматизације психијатријских болесника, а код нас је на сцени медијски "прогон" и њихово јавно жигосање – истиче др Ранђеловић.

Стручњаци Светске здравствене организације тврде да шанса да вас убије ментално оболела особа износи један према десет милиона, с обзиром на то да у општој популацији убице психијатријски болесници учествују са свега пет процената. 

– Треба имати на уму да такве злочине углавном чине особе које су препуштене саме себи, које нису под надзором лекара и о којима више не могу да брину чланови њихови породице. Проблем најчешће настаје када су родитељи психијатријског болесника остарели или болесни и када не могу да воде рачуна да ли та особа узима терапију и да ли је дошло до погоршања њеног стања. Због тога треба вршити већи притисак на друштвену заједницу да се ови људе интегришу у друштво, односно да не буду препуштени сами себи – наглашава др Драгиша Ранђеловић.

Психијатри имају обичај да кажу да је спречавање психијатријских пацијената да почине убиство слично спречавању несрећа рата. Другим речима, не може се спречити оно што се не може предвидети. Међутим, веома је важно да се сви психијатријски пацијенти не посматрају као потенцијалне убице, јер статистика јасно говори да релативно мали број психијатријских пацијената убија. Виновници највећег броја убистава су психопате, које се у стручној литератури налазе под дијагнозом "антисоцијални поремећај личности", а у животу се препознају по екстремним реакцијама у стресним ситуацијама. Наиме, то су оне особе које имају "кратак фитиљ" и којима "пада мрак на очи" у свакодневним стресним ситуацијама типа – возач испред њега није дао жмигавац, а изненада је скренуо, комшија му је узео последњи литар млека испред носа, колега му је опсовао мајку, дете му је донело лоше оцене из школе, ручак му је загорео... Другим речима, на најмањи стимулус они реагују као таблета калцијума у чаши воде.

На питање – ко је потенцијално опасан у популацији психијатријских пацијената, психијатри обично одговарају да су депресивци опасни по себе, а психотични по околину. Меланхоличне особе чешће дижу руку на себе, док су међу онима који болују од психозе потенцијално опасне особе које болују од шизофреније и параноидне психозе. Болесници са овим дијагнозама имају претеће халуцинације и чују гласове који им наређују да убију ближњег свог. Статистика сведочи да сваки десети шизофрени пацијент почини самоубиство, а сваки стоти је потенцијално опасан по своју околину.

Са друге стране, пракса говори да су психијатријски пацијенти по отпуштању са лечења најчешће препуштени сами себи, односно да о њима најчешће не брину представници социјалних служби који су дужни да провере да ли особа са отвореним психијатријским картоном има дозволу за ношење оружја, возачку дозволу или се бави неким занимањем које је потенцијално опасно по њихов и по животе великог броја људи, као што је, на пример посао возача у градском саобраћају или рад са опасним материјама.

На констатацију да особе које завршавају у црним хроникама прве комшије описују као "тихе, мирне и повучене", др Ранђеловић каже да су управо особе са шизоидним поремећајем личности окренуте свом унутрашњем мисаоном свету, да најчешће живе саме или са неким кућним мезимцем и одају утисак хладних и неприступачних особа. Међутим, иза ове маске обично се крију осетљиве особе које могу веома бурно да одреагују на најмањи подстицај и да црне хронике обогате насловима типа: "Убио комшију због напада на пса".
Катарина Ђорђевић

--------------------------------------------------------------------------

Злочин, полиција и јавност

На тренутак је изгледало као да се у Србији појавио Џек Трбосек – после вишемесечних гласина о учесталим нестанцима грађана на подручју Старе и Нове Пазове, прошлог четвртка у Дунаву код Нових Бановаца пронађено је искасапљено тело дечака Луке Опачића, а сутрадан и његовог ујака Василија Трбовића. Тог дана, у петак, ухапшен је Данијел Јакупек, против кога је покренута истрага због једног од најужаснијих злочина у Србији. Незванични подаци, а то су у својим изјавама тврдили и представници МУП-а Србије, отворено су указивали да је осумњичени поседовао секташку сатанистичку литературу и да у томе треба тражити мотив овог двоструког убиства.

Званично саопштење полиција је објавила у суботу, 1. септембра. У свега пет редова полиција је потврдила хапшење Данијела Јакупека и навела да му је одређен притвор.

У међувремену медији брује о опасној секти, ритуалним убиствима и касапљењима тела, канибализму, смрти малог Луке у најтежим мукама – спекулише се да су му одсецани удови док још био жив. Најмање простора посвећује се најконкретнијем проблему у Новим Бановцима – дроги, која је била зла коб која је повезивала осумњиченог Јакупека и убијеног Трбовића. У овом месту надомак Београда завладао је страх.

Иако су све тврдње – секта, канибализам, дрога и језива смрт детета – узнемириле јавност, из МУП-а се више нису оглашавали новим саопштењима, било да би потврдили или демантовали те наводе. Док се ћутање полиције може разумети у преткривичном поступку када је у питању расветљавање организованог криминала, тешко је схватити мук у случајевима у којима је ухапшен извршилац који ће бити упућен на психијатријско вештачење.

Незванично се и овог пута могао чути новинарима добро познати изговор да информисање јавности зависи од воље истражног судије који, сваки правник зна, одлучује о увиђају и истрази. Као да полиција, у чијој надлежности је расветљавање злочина и која има изграђене везе са свим редакцијама, не може да консултује истражног судију да ли да објави истину о случају који је узнемирио Србију. У суштини, реч је о непрепознавању потребе за прецизним и благовременим информисањем јавности у кризним ситуацијама као што је злочин у Новим Бановцима.
М. Г.