Политика, еротика и рокенрол

Од нашег специјалног извештача
Венеција-Лидо, 5. септембра – Антиратне поруке, политички ангажман, корпорацијски криминал, економија у новом светском поретку, а у паузама рокенрол и жестоки азијски секс – главна су обележја филмова у главном програму 64. Венецијанског фестивала. Мирише ли вам то на златне филмске 70-те године двадесетог века? И те како, но није реч о пукој филмској ретро моди већ о реалној потреби аутора са савешћу, који желе да проговоре о ономе што виде око себе у овом несносном свету, у реалном времену. Охрабрујући отклон од филмова из великих фабрика испразне забаве.

По ауторском ангажману, у сам врх до сада виђеног, осим филмова Анга Лија, Брајана де Палме, Пола Хагиса, Кена Лоуча, издвојио се и филм "Зрно и мазга" Абделатифа Кашиша, француског редитеља туниског порекла (2001. "Златни лав" за најбољи дебитантски филм "Кривите Волтера"), као одличан пример тенденције савременог филма да се граница између документаристичког и фикције неосетно изгуби. У овом делу, у којем људска димензија ликова постаје централна тема, Кашиш нуди социјално ангажовану имигрантску причу о 60-годишњем француско-арапском раднику са докова који, после отказа, покушава да покрене кус-кус ресторан. Главни Кашишов јунак (глуми га натуршчик Хабиб Буфарес) има право на снове, али у њих увлачи породицу, расуту око овог пројекта који симболизује бољи живот. Због аутентичности ликова и друштвено-политичког миљеа, структуре и стила, гледалац без предзнања са лакоћом може да помисли да је "Зрно и мазга" дугометражни документарни филм.

У другу половину фестивала смештени су азијски филмови. И, док су у Анг Лијевом филму "Жудња, опрез" сцене експлицитног секса биле у савршеној функцији, у тајванском филму "Помози ми, Еросе" Ли Канг Шенга, иначе главног глумца у култним филмовима Цаи Минг-Лианга, оне су саме себи циљ. Јер, порнографија је освојила отуђени, себични, неморални, презагађени и ожеднели свет. А о томе је овај филм, у којем су сцене секса такве да је Кама сутра чиста наива.

Буре аплауза и одушевљења публике изазвао је јапански филм "Сукијаки Вестерн Ђанго" Миике Такешија, велики омаж шпагети-вестернима (у Јапану познатим као "макарони-вестерн"), али стилски уникатном делу у којем је аутор у убитачном и узбудљивом ритму помирио каубојску акцију, мелодраму и двобоје са самурајским филмом. После четрдесетог, лешеве смо престали да бројимо, довољно је да вам кажемо да су на крају остала само три преживела. Иако ова врста филма није и "шољица чаја" вашег извештача, мора се признати да је "Сукијаки Вестерн Ђанго" од оне врсте филмова који ће са лакоћом стећи епитет култног, нарочито код популације која воли вестерн и самурајски филм и, наравно – Квентина Тарантина. Јер, управо са њим у малој, али упечатљивој камелеонској улози и почиње овај забавни филм.

За бунт, секс, дрогу и рокенрол резервисани су филмови "Ја нисам тамо" Тода Хајнеса и "Берлин" Џулијена Шнабела (ван конкуренције). Хајнесов филм посвећен је легендарном Бобу Дилану, кроз необично и неочекивано понирање у разноврсне и креативне дубине овог музичара и поете чије су песме обележиле једну епоху, 60-те и 70-те, време вијетнамског рата и Никсона, времена хладноратовске политике. "Ја нисам тамо", као чекићем, разбија линеарну, чињеничну Диланову биографију. Главни јунак је размрвљен у десетак лица, а његова биографија у стотину крхотина те се онај ко о Дилану не зна много тешко може снаћи. Али, такав је Тод Хајнес, најчешће сам себи довољан. Довољно је рећи да Дилана тумачи чак шесторо глумаца: Кејт Бленчит (изврсна), Кристијан Бејл, Хит Ледџер, Ричард Гир, Бен Вишоу, чак и малолетни црни глумац Маркус Карл Френклин. У филму се као Диланови савременици појављују и Џулијан Мор и Шарлота Гензбург…

"Берлин" сликара и редитеља Џулијена Шнабела (овогодишњи добитник канске награде за најбољу режију и "Златног лава" за филм "Пре него што падне ноћ"), добро је разгалио публику као чист документарац о истоименом концептуалистичком, а својевремено нападаном и оспораваном албуму Лу Рида из 1973. године. Шнабел, али и сам Лу Рид очигледно су срећни што су, после толико година, доказали да су песме са овог албума и те како добре и живе. А говоре о љубомори, бесу и губитку, о мрачним и тужним странама љубави двоје зависника, депресији и нестанку емоција…

На Лиду се још очекују филмови Никите Михалкова и Питера Гриневеја, а вечерас ће се знати и који је то филм изненађења.