Русија и такозвани одговор на енергетско питање

Актуелна украјинска криза поново је покренула расправу о сигурности енергетског снабдевања на европском тржишту. Кругови унутар и ван Европске уније предлажу да се сви проблеми који су у вези с енергијом реше смањивањем степена зависности од Русије. Међутим, уколико ближе сагледамо кључне изазове с којима се суочавају земље чланице, закључићемо да успостављање дугорочног функционалног односа с Москвом ипак представља далеко оптималнији избор.

Разлога је неколико:

Прво, Европска унија још није у могућности да обезбеди значајније количине гаса из других извора. Конкретније речено – а на темељу актуелне статистике – чак и када бисмо сабрали азербејџански гас, северноамерички гас из шкриљаца и увоз из источног Медитерана, постало би јасно да укупне количине не прелазе 50 бцм на годишњем нивоу – што представља само трећину количине гаса коју добијамо из Русије или око 10 одсто потрошње целе Европе.

Друго, европски увоз природног гаса као проценат укупне потрошње скочиће са садашњих 66 на 84 одсто у 2035. години. Ова чињеница, у комбинацији са опадајућим резервама у Северном мору, ствара притисак на европском тржишту и несумњиво обесхрабрује било какво експериментисање.

Треће, тренутно стање у Ираку и Либији потпуно је хаотично, па су тако ове две земље далеко ван енергетског оквира. Туркменистан је очигледно оријентисан на азијско тржиште, а Иран – наш потенцијални највећи снабдевач – наставља да трпи међународну изолацију, уз дисфункционалну инфраструктуру која захтева дуготрајна унапређивања која би омогућила да ова држава оствари свој огромни потенцијал.

Европска комисија је, са своје стране, заузела необично крут став према „Јужном току”. Узрок томе су или спољни и унутрашњи притисци да се демонстрира снага у очима Москве или тренутна ситуација у Украјини. Шта год да је разлог, реч је о неодговорном ставу у односу на велике изазове који стоје пред Европом. А с тим изазовима можемо да се ефикасније суочимо кроз сарадњу са Русијом.

„Јужни ток” суштински употпуњава „Северни ток”, који Русију директно спаја с Немачком. Штавише, руска гасоводна веза с Бугарском ни у једном делу не прелази преко неевропског континенталног тла. Трасе су, дакле, диверзификоване, предвидљивост је већа, ризик је умањен и обезбеђује се јасан правни статус кво – чиме се елиминишу дуготрајни преговори и потешкоће у прилагођавању на различите регулаторне оквире.

Поред свега наведеног, изградња „Јужног тока” представља вид делимичног повратка правде за југоисточне европске земље, које – за разлику од својих партнера у централној Европи – у потпуности зависе од енергије која пролази кроз Украјину и које ће претрпети прекид снабдевања у случају кризе. „Јужни ток” остварује управо ову неопходну промену – барем у почетку – надокнађивањем количина које пролазе кроз украјинску територију, уместо да само снабдева Европу додатним руским гасом.

Овај конкретни развој догађаја неупитно ће учврстити улогу Москве као снабдевача Европе. Ипак, требало би да имамо на уму то да је, с једне стране, кредибилитет Русије као снабдевача – уз неколико изузетних случајева – непобитан већ неколико деценија и, с друге стране, то да већини алтернатива недостају капацитет или конкурентне цене, или то да оне могу да узрокују већу геополитичку несигурност. На нама је да направимо разлику између пустих жеља и неизбежних потреба, као и да дефинишемо своје изборе на основу одговорног и реалистичног плана.

Директор Одељења за истраживање на Институту за међународне односе при Универзитету Пандио у Атини