Мрачан поглед на постапартхејдско доба

Не треба упоређивати филм „Зулу” француског редитеља Жерома Сала са славнијим истоименим британским претходником из 1964. године, с Мајклом Кејном у главној улози и с потписом америчког сценаристе и редитеља Саја Енфилда, иначе жртве Хуверовог лова на „комунистичке вештице”. Није овде реч ни о каквом француском римејку Енфилдовог филма чија је педесетогодишњица помпезно обележена почетком ове године, када је и званично проглашен за најбољи британски ратни филм икада.

Једина сличност између два „Зулуа” јесте што се радња и једног и другог догађа у Јужној Африци. Али, Енфилдов „Зулу” је епско-историјски филм епохе који подгрева митске димензије британског колонијалног освајања, реконструкција славне битке из 1879. током Англо-Зулу рата, када се 150 рањених и изнемоглих британских војника успешно одбранило од напада четири хиљаде Зулу ратника. Салов „Зулу” је савремен, суров и графички сиров полицијски трилер, заснован на истоименом роману Карила Фереа, објављеном 2010. године (писац је и сценариста филма, уз Жилијен Рапено и Жерома Сала), и снимљен прошле године на улицама и плажама Кејптауна, на енглеском и на локалним језицима, уз ангажовање великих холивудских звезда, попут Фореста Витакера и Орланда Блума, као тумача главних јунака.

Иако Салов „Зулу” из сијасет разлога никада неће бити проглашен ни за какав најбољи филм икада, вреди га гледати. Уз напомену да ће вам пресести кокице. Ово није филм уз који се зева и жваће током површног уроњавања у вратоломије каквих суперхероја. Ово је, због насилног и пластично дочараног садржаја, дубоко узнемиравајући филм, који гледаоца не оставља на миру ни неколико дана после гледања. Уз то, упркос евидентном домаштавању сценариста у конструкцији приче и догађаја, овај филм је и реалности блиска слика живота у постапархејдском добу Јужноафричке Републике, у којој многе ране још нису зарасле.

Сама динамична, повремено ипак и површна прича Саловог „Зулуа”, обојена је свим бојама сензационализма. Сензационалан, мрачан и бруталан је већ и сам почетак, са сценама политички мотивисаних злочина у једној јужноафричкој провинцији, о којима се сазнаје из визуре терорисаног Зулу дечака чији је отац жив спаљен. Тај дечак, Али Сокхела, готово 20 година после званичног завршетка апартхејда, сада је шеф Одсека за убиства (Форест Витакер) у Кејптауну. Заједно са својим полицијским партнерима Брајаном (Орландо Блум) и Даном (Конрад Кемп), почиње истрагу стравичног убиства двадесетогодишње беле девојке, ћерке познатог тренера фудбалског клуба, да би се постепено ширила слика о још присутним расним и социјалним неједнакостима, неправдама, криминалу, корупцији и насиљу.

Расветљавање злочина актере доводи до откривања још већих страхота, што доприноси веома провокативном развоју филмског заплета. Али Сокхела и Брајан откривају и постојање и лабораторијску производњу нове разарајуће синтетичке дроге, за коју се испоставља да је заправо ефикасно конструисана „етничка бомба” која, разарајући организам, убија и децу и одрасле, и којом њени финансијери имају намеру да спроводу апартхејдски мотивисан геноцид (ту следи и ужасавајући крупни план крвавог међусобног комадања лабораторијских мишева којима је убризгана ова дрога, па вреди затворити очи...).

Паралелно, повремено кроз флешбекове, повремено у „директном преносу”, Жером Сал, нажалост, ствара и драматуршку конфузију, улазећи у детаље личних живота својих протагониста (лик Алија је нешто успелије грађен од лика алкохолу и женама склоног Брајана, чији је живот непотребно представљен као „сапуница”). Бруталним, експлицитним сценама мучења, одсецања глава и руку, пуцњаве, конструише се незаустављиви вртлог насиља који у себе увлачи све и свакога, па и шокираног гледаоца.

Упркос претеривањима свих врста, суровим и мрачним тоновима, Французу Жерому Салу мора се признати да је ипак направио и динамичан, продукцијски атрактиван и визуелно и музички раскошан филм (изванредна фотографија сниматеља Дениса Рудена и оригиналне композиције магичног Александра Деспла, али и одличан избор јужноафричких глумаца-натуршчика), који своје конзументе може да нађе и на тешко освојивом америчком и на многољудном азијском тржишту.

То му очигледно и јесте првобитна намера. У Саловом случају, оваква мотивација и није новина. Његови претходни филмови „Ларго Винч”, у којем игра и Мики Манојловић, и „Туриста”, имали су сасвим убедљиву прођу и у америчким и азијским биоскопима. Уз Лика Бесона, Мишела Гондрија, Кристофа Ганса и још неколицину и на америчкој сцени већ успелих редитеља, Француска држава је доказала сву исправност својих на време донетих и спроведених регулатива о заштити сопственог филмског тржишта и стимулацији сопствене кинематографије. Зато сада има још један извозни производ.

Рећи ће сада неко – лако је Француској, богата је. Јесте. Али и зна шта ради.