Прича од осам слова

Извол’те кафу, а кад пођете свратите у кухињу, показаћу вам како је кувам! Mорала сам да замолим да ме пусте и у онај део кафане где је „незапосленима улаз забрањен”, јер да се вратим из срца Турске (знам да је Анкара главни град, али Стамбол на Босфору је нешто посебно) а да не научим да скувам „оригиналну” кафу – то би било неопростиво.

Ево рецепта. У џезву за једну шољицу, ону жуту коју зовемо босанска, човек је прво ставио две пуне кашичице кафе, равну кашичицу шећера и налио шољицу хладне воде, све време мешајући. Потом је ставио џезву на пламен и чекао да кафена мешавина прокључа, све време вртећи по њој кашичицом. Чим је почела да се подиже, половину кафе је сипао у шољицу а остатак пустио да ври и три пута се подиже до ивице џезве а онда је све налио у шољицу. Пуши се, лепо мирише, немам замерки. За оне који пију слађу кафу, напомиње Турчин, ставља више шећера. Ко воли потпуно горку – добиће напитак без трунке шећера, ако се предомисли, има на столу коцкице, па нека се послужи.

Истанбулци не запостављају ни чај, имам утисак да смо ми веће кафопије од њих јер момци с округлим послужавницима окаченим на трокраки носач као тас стално шеткају нудећи чашице црног чаја, посебно у деловима града где су угоститељи направили своје царство. Свако ко после доброг јела пожели да попије кафу изненади се када му конобар каже да кафу немају и покаже на комшију који утрчава „ниоткуда”, пошто кафу и чај кувају у радњицама ушушканим међу реномираним ресторанима. Подела посла, најпоштенија. Онај ко кува чај и кафу ради искључиво то и њему се угоститељи не мешају у посао.

Сваки покушај да се о Истанбулу напише „нешто мало” осуђен је на пропаст, јер то је једноставно немогуће. Мегаполис са 15 милиона становника и два милиона туриста који га посете сваког дана, пун је изазова: за историчаре, археологе, гурмане, трговце, пословне људе. Речју – за радознале. После се то претвори у љубав за сва времена. Богати који долазе из арапских земаља препознају се и по женама – углавном две или три (дозвољене су највише четири), ходају једна поред друге, као најбоље пријатељице, у црном од главе до пете, а на ногама балетанке, „старке”, провире при неком жустром кораку и фармерке или хеланке. То што имају тек прорез за очи не смета им да причају мобилним телефоном или куцкају по таблету.

Млађе Истанбулке су модерне, по потреби ставе мараму на главу кад пођу у џамију, старије то раде поштујући традицију, већина женског света иде обучена како процене да им приличи. Улица Истиклал кадеси, у самом центру најбоље је огледало јер је пешачка зона. Почиње од трга Таксим, у који се улива осам улица. Истиклал не спава, њом од ујутру до поноћи вози стари трамвај „Носталгија” и 24 сата тече река људи. Шта раде на потесу од Таксима до куле Галата, удаљене километар и шесто метара? Иду да једу у некој од бочних улица, купују у радњама нешто од маркиране гардеробе, можда тигањ или ножеве, даску за сечење лука, козметику... Или застану да погледају продавца сладоледа који баца кугле ледене посластице испод пазуха или изнад главе, да би све завршиле у корнету и рукама купаца.

Свега има у тим ресторанима, турска кухиња је пуна поврћа, пробраног меса, салата, али од цена „уши отпадају”, бар нашим људима скромније платежне моћи, а да ли ће им бити боље у будућности – то можда може да им каже жена која гледа у шољу. Важно је попити кафу, преврнути шољицу на тацну и три пута њом направити круг изнад главе заинтересованог, а сваки конобар зна где седе те видовите госпође, које своју причу наплате двеста „еврића”, па кога неизвесност убија, ту може да потроши и време и паре. Шармантни или, боље речено, вешти турски трговци немају времена за губљење. Њихове радње су отворене и 1. јануара ујутру, 365 дана у години, поносно ће рећи купцима у радњи.

Трг Таксим је место где незадовољни грађани могу да дођу и протестују, где се налази импозантан Споменик независности из 1928, посвећен оснивању модерне Турске Републике. Ту туристи купују за једну турску лиру – пшеницу да нахране голубове, с тим што је пожељно да продавачици врате пластичну чашу, да је опет напуни за следећег купца. Мада су голубови већ после поднева толико сити да се деца играју скупљајући зрна по асфалту. За једну лиру огладнели купе и симит, ђеврек засут сусамом или пола литре воде. Једна лира – пола долара. Три крупна кестена теже 100 грама, али то је трошак од пет турских лира, клип кукуруза, печен – две лире. Док се још „мувамо” по тргу, сазнајемо да је старински трамвај који одатле полази 1966. године престао да саобраћа на редовној линији јер су га заменили аутобуси, али да је после 24 године враћен у пешачку зону и данас превезе по 1.500 путника дневно, уз клинце који се каче о њега. Непрестано звоном најављује долазак и упозорава шетаче да се склоне с пута.

Али свако ко у Истанбулу пожели да негде стигне не мора да се брине за превоз. Метро модеран, станице уређене, трамваји као наши београдски „шпанци”, аутобуси, брод, такси и после поноћи минибусеви. Пошто долазимо из града у коме су контролори редовна појава а хиљаде људи настоји да се шверцује, питам водича како се Истанбулци сналазе да не плате карту. Погледа ме жена зблануто, још једном понови моје речи и узврати: „Не разумем о чему причате!” Не схватам ни ја њу, али је замолим да ми покаже карту или повластицу којом она стиже од посла до куће. Вади жена пластичну електронску „истанбулкарт” и све време узвраћа: „Али стварно не разумем, како да не платим карту? Од малих ногу сам васпитана да не могу да се возим бесплатно, овде нико не помишља да не купи ову пластичну карту за седам лира која се после допуњава са 20–30 лира и важи за све аутобусе, трамвај, метробус, долмуш и трајект преко Босфора до азијског дела града. Вожња трамвајем је две лире, аутобусом три, трајектом до азијског дела две... Ако увече закасним, да не бих 30 лира платила такси, на тргу Таксим сачекам минибус и онда се нас осморо вози за седам лира.” Јесте, али њена плата је три хиљаде евра, а ни премијер и новоизабрани председник не најављују смањење плата и пензија. Да ли ће наш човек дете од малих ногу учити да плаћа превоз или да види, ако може, нешто да смува? А Турцима само десет милиона туриста годишње остави пара и пара...

Не знам да ли ће ми веровати они који никада нису били у Истанбулу и видели како житељи града на Босфору стрпљиво чекају аутобус, укрцавају се на предња врата док возач не каже да више нема места. Они који су остали чекају следеће возило. И нико не псује, не прети, не бије се и не мрзи оног испред себе. Фини и љубазни. А до станице трамваја пролази се рампа у коју се убацује жетон, жетона има у аутомату покрај станице или се купују на киоску: две лире за два жетона. Две лире, за лакше рачунање, једнако један долар. То је само улаз на простор где се чека трамвај, у коме опет треба откуцати ону црвену „истанбулкарту”. Ономе ко преседа у првом возилу аутомат „валидира”, рецимо, две лире, у следећем једну и по, а у трећем трамвају једну лиру. Иначе, трамвајем се стиже и у стари део Истанбула на трг Султанахмет, где су џамија Султанахмет или Плава џамија, Аја Софија, палата Топкапи, Капали чаршија.

На тргу Султанахмет некада је био огроман хиподром, а на њему простора за десетине хиљада гледалаца који су се окупљали поводом разних игара, церемонија и смотри. На том месту Константинопољ је уз гламурозну церемонију проглашен за престоницу Римске империје. На интернету има много детаља о томе, мени је од онога што сам чула на лицу места у глави остало толико, а од хиподрома су остали – египатски обелиск или Теодосијев стуб, Константинов стуб и Змијски стуб, поприлично оштећен и без глава змија.

Бити у Истанбулу а не видети џамију Султанахмет, недопустиво је. Боље рећи – немогуће. Ући унутра значи стати босим стопалима уморним од шетње на мекан тепих. На њој је шест минарета, каже легенда зато што се нису добро разумели архитекта и султан. Султан је хтео минарете од злата а на турском се тај племенити метал зове алтин, па их је архитекта направио шест, што се на турском каже алти. Мада су, без обзира на ову верзију, многи убеђени да је султан хтео нешто своје, веће од Аја Софије, која је одмах ту, поред. Пре уласка у џамију посетилац добија кесу да спакује обућу и понесе је са собом, за оне голих ногу и рамена, да би били пристојно одевени у богомољи, ту су и мараме са чичак-траком. Током молитве туристи не могу да улазе у џамију. Улаз у Аја Софију, која је проглашена музејем, кошта десет евра. Када је саграђена, триста и неке године наше ере, била је највећа хришћанска грађевина, после је претворена у џамију, уништавана, паљена, страдала је и од земљотреса. Интересантно је да у њој нема степеница, јер је византијска царица тражила да је носе до другог нивоа, па је то било лакше извести стрмим ходником. На зидовима су остаци фресака, уз које стоје реконструисане умањене верзије тих истих зидних слика. Али, већини туриста, осим да виде фантастичне сликарске драгоцености на зиду, важно је и да гурну палац у рупу, пошто претходно замисле неку жељу и направе њиме пун круг. Ако осете влагу испод јагодице испуњење је „гарантовано”, а пошто се рупа налази на „стубу који плаче”, направљеном од порозног мермера који упија подземну воду, постоје шансе да се оствари и немогуће.

У фонтану на платоу између Аја Софије и Плаве џамије посетиоци не бацају новчиће, али се сви сликају, а неко и прилегне на траву да се одмори. Палата Топкапи је један од најпосећенијих музеја у Европи, султанов маузолеј, некадашњи харем... То би ваљало видети уживо, као и још много шта. Од описивања слаба вајда. Свакако би ваљало видети и пијацу зачина, званично Мисир чаршију, грађену око 1660. године, после Гранд базара, највећу покривену тржницу. Написала сам видети – све ратлуке, суво воће, кафу, наргиле, оријенталне мирисе и милион чајева, од летњег, белог, љубавног, црног турског, зимског... а онда их потражити у некој мањој радњици у другом делу Истанбула, где су два пута јефтинији. Признаје продавац с којим сам причала да може скупо да прода туристима своју робу и, док год има купаца, не пада му на памет да ратлук наплаћује мање од 70 лира по килограму. А сви трче у Мисир чаршију, где је некада продавана роба из Египта – на турском Египат је Мисир и одатле име пијаци.

А тек Капали чаршија, читав мали град с пролазима, капијама, раскрсницама, 65 улица и пет хиљада радњи. У излозима златари на носачима налик на оклагије нанизали стотине златних наруквица, крзно... За то треба понети довољно пара и уживати до седам увече, када се затвара. Добро, други пут...

Лудо би било да сам до Истанбула, као последње велике железничке станице у Европи, како то водичи кажу, стигла из Париза 1890. године чувеним „Оријент експресом”. Ала би то била репортажа… четири дана у возу, шампањац из кристалних чаша, па фијакером до хотела „Пера палас”. У њему је, за 411 дана, Агата Кристи својевремено написала роман „Убиство у ’Оријент експресу’”. Железничка станица Сиркеџи изграђена је 1855, две године раније подигнута је она у Београду и морам признати да личе по стилу. И данас ту приспевају возови из истанбулског предграђа, као и они из наших крајева, Беча, Будимпеште и Букурешта. Лепо изгледа и станични ресторан „Оријент експрес”, као и музеј посвећен некадашњем необичном путовању и славним путницима који су долазили возом у Истанбул. Враћам се на почетак текста и схватам да нисам, а и немам где да пишем о тргу Еминион, кули Галата с које се Босфор види као на длану, много добром јогурту, ратлуку који се прави у фабрикама ван града, јагњећем ћевапу, о ракији с анисом што побели када се помеша с водом... Ништа, то ћу да памтим.