Тешко је зауставити рингишпил

Млади су одмах укачили: на чему си плагирао? И сами ћете уочити да се у српском језику докторирати и плагирати, изврсно римују. Први значи – подучавати (docere), други plagiarius – крадљивац, отимач, од plagium – крађа, отимање.

– Обједините ли их, ето новог – доктогирати, чије значење нисмо још одредили. Може код нас да се прими ако се свакога дана залива.

Зашто се, уопште, неко данас мучи да пише докторат кад за то постоји рачунар? Седне за тастатуру, укуца кључне речи и назив теме, и – хоп! – искочи готово учено дело за које једино веома упућени знају да га није написао човек.

Тројица високошколаца из Масачусетског института за технологију (МИТ), Џереми Стриблинг, Макс Крон и Ден Агвајо, смислили су – описује се у јединственој монографији у нас „Како написати и објавити научно дело” – програм за писање научних чланака (SCIgen). „Све би ово било забавно да није у најмању руку веома тужно и ружно, а богами и врло озбиљно јер подрива основне темеље науке”, наглашава академик Зоран В. Поповић, који то проверио и потврдио. Научни текст који му је овај софтвер избацио имао је седам страница и пет слика. У списку навођених дела и истраживача (референце) појавило се – да не поверујете! – име и презиме нашег научника.

Испорука на кућну адресу, изволите! На истоименом порталу су осванули рукописи којима су обманути поједини часописи и конференције, па и једна уприличена 2005. у Венецији.

Греше ли научници од крви и меса? Још како, и пре Леонарда да Винчија, који је први, колико је познато, примао надокнаду за свој научни и инжењерски посао. „Свака теорија је на почетку јерес, а на крају долази под знак питања”, пише академик Зоран Л. Ковачевић у књизи „Сусрет и сукоб са науком”. „Многе су пропале, а историја науке је у великој мери историја пропалих теорија. Пошто су се све раније теорије показале као погрешне, према томе и све будуће теорије вероватно ће бити погрешне.”

Велики српски песник Владислав Петковић Дис каже да „нема смисла реметити бесмисленост у свом току”. Али величина човека је, сматра књижевни нобеловац Албер Ками, у његовој одлуци да „своју сенку прескочи заувек”. Ником другом до Таличном  Тому, да се нашалимо, није успело да буде бржи од властите сенке.

До 30 одсто сличности

А варају ли? Свакако. Зар се протеклих седмица нисте наслушали и начитали ко је од кога преписао да би доктором наука постао. У жижи позорности су познате јавне личности, највећма политичари. Како су све то постигли и када су спавали ако са састанка на састанак и с пријема на пријем трчкарају; сплавове и Гучу да изоставимо?

Укуцате ли назив чланка, књиге или доктората на „Гуглу”, очас ће на видело изаћи име и презиме сваког потписника на свету. Али како да установите за домаће докторске дисертације када их у Србији крију као Кир Јања кесу с талирима или с великим кашњењем обзнањују. Намеравате ли да се упустите у неизвесну потрагу, морате бити домишљатији и сналажљивији од Шерлока Холмса и Херкула Поароа заједно. У противном, сачекајте да буду окачени на интернету, као што су надлежни – ко зна који пут – недавно обећали.

„Сва научна открића и спознаје, дакле, подлежу провери. „Али док год ти резултати не представљају општеприхваћено знање, истраживачи који га користе у обавези су да наведу (цитирањем објављеног чланка) ко је до открића дошао”, објашњава академик Зоран В. Поповић. Зашто? Да се осујете и открију подвале.

Праћење навођења (цитирање) и утицаја појединих написа и часописа (импакт фактор) увео је педесетих година прошлог века др Јуџин Гарфилд основавши Институт за научне информације (ISI) у Филаделфији. Данас постоји неколико најобимнијих база података за цитате, а у нашој земљи одскора „Сциндекс” (научни индекс). Ко и како вара?

Да би се од таквих заштитила, већина издавача увела је проверу на неовлашћено и недопуштено преузимање туђих мисли и сазнања (плагирање). За ту сврху користи се услуга „кросчек” (Crosscheck), својеврсна збирка која обухвата више од 30 милиона чланака из 27.000 научних часописа. Упоређивање сличности (и подударности) рукописа уради програм (софтвер) „ајдентикејт” компаније „Ајпаредајмс”.

„Уколико је сличност с другим објављеним текстовима већа од 30 одсто, уредник упозорава рецензенте и ауторе и у зависности од карактера сличности може одмах да врати рукопис”, истиче академик Зоран В. Поповић. На монитору се сместа истом бојом означе истоветне речи и реченице. Нарочита пажња посвећује се уводу, расправи и закључку, деловима у којима се најчешће преузимају туђе замисли и налази. Да ли су недавно осумњичени докторати у Србији тако испитани?

Невиност без заштите

Шта се сматра непоштеним у научној заједници? Најозбиљнији видови подваљивања јесу: измишљање података, промена и злоупотреба резултата (фалсификат), коришћење туђих идеја и достигнућа без њиховог навођења (плагирање), двоструко објављивање, дописивање лажних аутора и непоштење рецензената.

На потоње се пожалио чувени амерички научник Пол Чу, члан Америчке академије наука, који је посумњао да ће му неки рецензент у веома угледном светском часопису „Физикал ривју летерс” украсти замисао. Шта је предузео? Уместо хемијског елемента итријума (Y), у чланку је навео итербијум (Yb). Тек кад је добио отиснути чланак приређен за објављивање, исправио је намерно начињену грешку!

„Знање је моћ”, тврдио је енглески филозоф Френсис Бекон, зато није необично што многи желе да га се дочепају. И овако, и онако. Не зна се када се то збило, али наш прадавни предак је закорачио у науку, а „од амебе до Ајнштајна само је један корак”, упозорио је други енглески филозоф Карл Попер.

На седам милијарди становника света долази седам милиона научника. Хиљаду на једнога, зар се и то може? Да, јер нисмо у „Песми мртвих пролетера” Бранка Ћопића. У Србији је дваред боље, брале (око 12.000 запослених и још неколико хиљада пензионисаних на око осам милиона житеља).

Наука је 1945. изaшла из „доба невиности” (друго развојно доба), у којем се сачувала од „империјалних циљева и комерцијалног сектора”, објашњава академик Зоран В. Поповић. Уколико вас неко убеђује да је још чедна, не верујте му. Прво је трајало од 1900. до краја Другог светског рата. У трећем, а нарочито у првој деценији 21. столећа, увећао се збир часописа који објављују научне чланке на енглеском језику на преко 28.000и нарасла је војска истраживача.

Сви се упињу да нешто објаве, у противном „џаба су кречили”. Немилосрдно надметање, на први поглед невидљиво, подсећа на борбу римских гладијатора. Над свачијом главом као Дамоклов мач виси опомена: „Објави или нестани” (Publish or perish), чију је суштину још у 19. веку верно осликао славни физичар Мајкл Фарадеј: „Ради, заврши, објави.”

Невиност је остала без заштите, осим у тако насловљеном домаћем филму из 1942, с ненадмашним акробатом Драгољубом Алексићем у главној улози. Завладала је сурова тржишна утакмица. Часописи су почели да наплаћују: у најчувенијима с такозваним отвореним приступом за објаву научног чланка наплаћује се и до 5.000 долара! Откуда то?Задесила нас је глобализација коју дочарава следећа пошалица: 80 одсто светске економије надзиру гориле, 20 посто орангутани, а ми остали смо обични мајмуни. Хтели бисте да сиђете с рингишпила, ал’ механичара нема. Отишао на пивце да смири живце, завртело му се глави док вас је гледао у ваздуху. Живели!

-------------------------------------------------------------

Чека се бели дим

Варање у науци није домаћи изум, упркос томе што је узело маха. Ни у најразвијенијим земљама не одолевају овом искушењу. Почетком 2002. Јан Хендрик Шен изазвао је велико запрепашћење после три година величања у којима је виђен за будућег нобеловца. Само у „Сајенсу” и „Нејчеру”, два најутицајнија часописа општег усмерења, објавио је 17 чланака с лажним подацима!

Како се провео? Сместа је отпуштен чим је пукла брука. У Србији се месецима распредају свакојака нагађања, а белог дима нигде. И новог папу би у Ватикану већ изабрали да је – не дај боже! – искрсла таква потреба.

 -------------------------------------------------------------

Србин посумњао

Неславно прво место међу научним подвалама припада човеку из Пилтдауна. У једном мирном месташцу у округу Есекс (Енглеска), локални лекар и палеонтолог аматер Чарлс Досон, с пријатељима, пронашао је од 1908. до 1915. гомилу чудних људских остатака. Умро је већ 1916. и однео у гроб одговор на једну од највећих загонетки у историји науке. Налаз је прозван „кариком која недостаје” у развитку човека и оглашен националним благом Британске империје.

Написано је више од 300 рецензираних научних чланака, од чега 99 славило тобожње откриће. Ретко ко је посумњао, а један од тих био је Брана Петронијевић (1875–1954), најзначајнији српски филозоф и палеонтолог. Тек 1953. Кенет Пејџ Оукли, Џозеф Вајнер и Вилфрид Кларк доказали су да је то веома вешта обмана – спој лобање савременог човека и вилице орангутана!

Поред десетак и више чувених личности, насео је славни Артур Конан Дојл, који је измислио Шерлока Холмса.

-------------------------------------------------------------

Хипатијино страдање

Наука понекад изискује највећу жртву, а једна од најтрагичнијих била је жена. У време Птоломеја, грчког математичара и филозофа, настрадала једна од најпознатијих научница, Хипатија, која се бавила математиком, астрономијом и филозофијом. Године 415. на улицама Александрије разбеснела руља присталица патријарха Кирила скинула ју је с кола у пролазу, свукла голу, одвукла до оближње цркве, дивљачки искасапила и оштрим шкољкама јој састругала месо до костију.

-------------------------------------------------------------

Београд не испада

У свету се високе школе разврставају као спортски клубови. Сваке године се објави неколико ранг-листи, али највише се уважава Шангајска листа, коју од 2003. прави један од универзитета у истоименом мегалополису.

Тако је Универзитет у Београду, поникао из Велике школе коју је 1808. основао први српски попечитељ просвешченија Доситеј Обрадовић, 15. августа 1012. освануо међу 500 одабраних из целог света (има их укупно око 20.000). Мало ко се истог дана сетио да највећи успех српске науке и високог образовања јавно похвали, још мање да честита тадашњем ректору проф. др Бранку Ковачевићу. Највиши званичници су то са задршком обавили.

Били су, ваљда, затечени, иако је „Политика” те године у пола туцета чланака и разговора најавила овај подвиг. Докони су више били заокупљени претходним смањењем плата за 20 одсто појединим истраживачима, упркос томе што им је одузето следећег месеца враћено. Зашто је то урађено?

Зато што на чланке у међународним часописима нису покрај својег имена и назива института или факултета уписали Универзитет у Београду. Тако је 2011. пропала прилика да најстарије високошколска институција у Србији буде увршћена на Шангајску листу. Слична омашка, намерна или немарна, незамислива је у најразвијенијим земљама.

У 2013. видно је узнапредовао испевши за стотинак степеница више: 301–400. места (са 401–500. у 2012). Кога се то тиче уколико је овдашњим политичарима, ако је веровати неприкривеним нагађањима, наметнуто да бирају: или помоћ Европске уније за поплављене или „Јужни ток”?  Одлучите ако смете!

Ако је судити по збиру научних чланака у најпознатијим међународним часописима, а пре свега у „Сајенсу” и „Нејчеру”, Београдски универзитет остаје на Шангајској листи, можда мало напредује. Први пут је на њу доспео са 1.574 научна рада, следеће је одскочио са 2.259, а у овогодишње надметање ушао је са – 3.238 радова!

Зашто је важно стићи у кинески Шангај, а не у истоимено предграђе Новог Сада? Напредак сваке земље у непосредној је сразмери с напретком науке и високог образовања.