Олимпијски стадиони зарасли у коров

Од нашег дописника

Атина – Десет година после Олимпијских игара, које су Грчку представиле као модерну државу, време као да је стало. Олимпијски објекти су углавном затворени, запуштени, неискоришћени, као да никоме нису потребни... Остала је инфраструктура, али и она лагано „губи трку” са временом.

Те 2004. многи су сумњали да ће Грчка успети да на време заврши све олимпијске објекте и дочека спортисте и хиљаде гостију из целог света. Међутим, Грци су поручивали да „имају свој ритам” и градило се до последњег дана у три смене, практично до самог отварања Олимпијских игара 13. августа.

Трошкови организације су удвостручени до званичних осам и по милијарди евра, мада никада није заборављена незванична процена од 13,5 милијарди. Већ тада је било много дилема – може ли и треба ли прилично слаба економија Грчке да се оптерети мегаломанским идејама, попут стадиона са специјалном покретном куполом по пројекту шпанског архитекте Калатраве. Али, све сумњичаве ућуткивали су чињеницом да је реч о историјској шанси за Грчку да покаже свету своје другачије, модерније лице и још једном да се представи као права олимпијска нација.

Нико тада није могао да претпостави да ће се земља после само неколико година наћи пред банкротом и најтежом економском кризом у својој историји. Економисти су сагласни да би било неправедно оптуживати Олимпијске игре за дужничку кризу али се у исто време сви слажу да је постолимпијска деценија пропуштена шанса за подизање спортске културе и домаћинско управљање спортским објектима који су данас запуштени и заборављени.

Осим главног олимпијског стадиона који се повремено користи за велике концерте и стадиона за бадминтон, који је претворен у концертну салу, сале за теквондо, која се користи као изложбени простор или за одржавање концерата, те мањих спортских скупова, све остало је зарасло у коров. На старом аеродрому Елинико сада су попуцале бетонске структуре и асфалт, терени за кајак и веслање без праве намене, док су кошаркашке дворане напуштене. Годинама је тражен купац за овај простор у приобалном делу Атине који ће, по свему судећи, после тендера и продајне цене од седам милијарди евра, стране компаније искористити за изградњу елитног стамбеног и тржног центра.

Годинама после Игара, држава није могла да се договори око имовинских права, ко је надлежан за одржавање и из којих фондова обезбедити средства. Питање напуштених олимпијских објеката је више пута стављано на дневни ред али је сваки пут препуштано случају и, може се слободно рећи, забораву.

„Нисмо искористили динамику и шансу коју смо добили 2004. и тиме смо направили највећу глупост у историји. Закључали смо стадионе и целу причу препустили времену”, каже у изјави листу „Екатимерини” бивши атлетичар Пирос Димас, данас посланик.

Он подсећа да су потрошене огромне суме, а да при томе није било никакве контроле те да су последица свега – напуштени олимпијски објекти.

„Олимпијске игре су биле необично важне за ’грчки бренд’ али је сва несрећа у томе што у годинама које су следиле нисмо умели да искористимо ништа од тога, или веома мало”, каже Теодор Кринтас, директор компаније „Атика велт менаџмент”.

Амерички економиста Ендру Зимбалист, који се бави проучавањем финансијског аспекта великих спортских такмичења, подсећа да „организовање Олимпијских игара не утиче директно на привредни развој, доноси одређена средства градовима организаторима али да је то мало у коначном збиру”.

Спирос Капралос, председник грчког Олимпијског комитета, члан организационог комитета 2004. и бивши шампион, сматра да би због тренутног стања олимпијских објеката држава и цела нација требало да се стиде.

„Нико тада није мислио шта ће бити сутра. Многи спортски објекти су изграђени само да би се показало да Грчка то може. Нико није мислио колико ће касније бити потребно средстава за њихово одржавање”, каже Капралос и подсећа да у журби да се све заврши држава није обезбедила ни дозволе за неколико важних објеката, међу којима и елегантни покретни кров на главном стадиону.

Требало је да прође толико година да би се дозволе коначно добиле јер без њих, каже Капралос, није могло да се приступи ремонту. Сада су обезбеђена средства и кров ће бити редовно одржаван.

„Једини спас је да приватни сектор на себе преузме одговорност за одржавање олимпијских објеката и да тако изиђемо из зачараног круга. Држава, очигледно, у овом случају није добар предузетник и још мање је добар менаџер. Међутим, време је за конкретне мере јер су атинске Олимпијске игре део нас и наше историје”, истиче бивши спортиста.