Муџахедини у потрази за џихадом

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 5. септембра – Својевремено је шеф Мисије Уједињених нација у БиХ амерички генерал Жак Пол Клајн у Њујорку тврдио да "муџахедини не представљају опасност за ову земљу". Одговарајући на питање зашто "свети ратници", у складу са Дејтонским споразумом, нису депортовани из БиХ, он је новинарима рекао да је "донесен закључак на међународном нивоу да је безбедније за цео свет да их задржимо у БиХ, јер знамо где су".

Шта се од тада (октобар 2002. године) до данас променило, када је о муџахединима реч? Или: због чега је педесетак муџахедина проглашено претњом за безбедност БиХ? Зашто је први заменик високог представника међународне заједнице у БиХ Рафи Грегоријан "Вашингтон посту", чији је текст пренела данашња штампа у БиХ, говорећи о "светим ратницима, рекао: "Требало је да оду пре 12 година. Њихово присуство је кршење Дејтона и уколико пређемо преко тога, преко чега би онда све требало да пређемо."

Судећи по изводима из дневника шеика (поглавар верске заједнице код муслимана) Енвера ал Шабана, које је у књизи "Гариби – муџахедини у БиХ 1992–1995" објавио новинар Есад Хећимовић, једино што се у овој причи променило јесте првенствено однос америчке администрације према муџахединима који су у БиХ дошли уз њен и благослов појединих западноевропских држава, и у међувремену се од њихових савезника у овдашњем рату претворили у њихове противнике. Шеик Шабан је био директор Исламског института у Милану и духовни вођа свих муџахедина у БиХ. У дневнику је водио и белешке са састанака "босанске шуре" (саветодавног већа). На овим састанцима углавном се расправљало о тражењу начина да муџахедини остану у БиХ после распуштања јединице "Ел муџахедин" и да не буду разоружани.

У белешкама од 4. децембра 1995. године, шеик Шабан је записао да је Ал Јамби казао: "Ако распустимо војну јединицу, сакрићемо оружје". Лице "А" је тврдило: "Мислим да је протеривање Арапа мало вероватно све док је Абу Изат (Алија Изетбеговић) ту." Записане су и речи Абу Хариса: "Имаћемо место које ће се звати ’муџахединско село’ и директна претпоставка биће да ми имамо тамо оружје". Ал Каака је мучило следеће питање: "Шта ако мир превлада? Морамо за себе наћи џихад, овде или негде другде. Дугорочно, мир није реалан."

Састанку, одржаном 5. децембра, присуствовао је и генерал Расим, вероватно Делић. Он је констатовао: "Као војник, ја се противим овом споразуму (Дејтон), али сам се престао борити, слушајући наређења. Они имају различите начине како да изврше притисак на нас... Слика је врло јасна: они се боје ислама." Један од закључака са овога састанка је да би "Американци требало да буду упозорени да је боље да муџахедини остану на окупу него да буду распршени, па да сваки делује по свом". Није ли овај став потпуно подударан са оним што је својевремено, објашњавајући зашто су муџахедини остали у БиХ, изјавио Жак Пол Клајн?

Следећи састанак био је 10. децембра. Са њега издвајамо речи Хамзе: "Ми желимо шехадет (мучеништво) и ми га упорно тражимо у овој земљи: супротставимо се свим неверницима и Бог ће бити са нама... Нити ћемо напустити земљу, нити ћемо одбацити оружје." У оквиру припреме за расправу са председником Алијом Изетбеговићем Абу Харис је записао: "Морамо се борити против Американаца – то су крсташи – пре или после."