Осврнимо се у гневу

Тачно је да ће учешће наше кошаркашке репрезентације на ЕП у Шпанији ући у историју овог спорта као најнеуспешније на свим до сада одржаним европским шампионатима. Никад до сада нисмо остварили биланс саткан од самих пораза, без и једне победе. То је у овом тренутку непобитна чињеница. Уз то, нећемо учествовати ни на ОИ у Пекингу наредне године... Узроци неуспеха су многобројни и тешко их је све побројати. Нису, међутим ни нови, ни непознати.

Није нам, међутим, у овом тренутку намера да анализирамо ни игру, ни понашање наших кошаркаша, нити селекторово вођење екипе. О томе ће се, неминовно, "просути много мастила", јер сигурно, било је грешака на све стране, било је нервозе, и чега све не. Платили смо цену вишегодишњег погрешног рада, понајпре кошаркашке организације, али и многобројних антагонизама који већ дуго владају међу клубовима, тренерима, функционерима, незаситим апетитима јавности, недостатку, ако хоћете, и патриотизма, свести о важности и одговорности учешћа на међународној сцени, дугу према генерацијама које су стварале тако успешну историју овог, како смо често знали да говоримо, нашег најуспешнијег спорта.

Ништа није вредело што је селектор Славнић "ложио" и наше играче и јавност, што су појединци најављивали чак и освајање златне медаље. Јасно, било је то са лепом намером, годило је нашој сујети, али било је - без покрића.

Нисмо успели да реализујемо игру коју је селектор најављивао, брзу, маштовиту, ефикасну. Било је и превише грешака, чак и код најискуснијих, Гуровића и Јарића, и то у тренуцима када се одлучивало о победнику. Видело се то у сва три изгубљена меча, против Грчке, Русије и Израела. Наша репрезентација, и то не само ова, подмлађена, већ дуго на оваквим такмичењима има проблема са шутем , са слободним бацањима, са игром у завршници. Селектор Славнић, због отказа неколицине на које је рачунао, био је принуђен да направи компромис, који се није исплатио. Видело се у појединим тренуцима да ни Јарић, ни Гуровић не држе конце игре у својим рукама, али било је ризично оставити их дуго на клупи... Млађи су у таквој ситуацији превише респектовали указану шансу и најчешће су важне одлуке препуштали њима. Наша игра свела се углавном на додавање и шут, који нас, на жалост, није служио. Таква игра никада није била својствена нашим кошаркашима.

Наш препознатљив стил одувек је била лепршавост, маштовитост, брзина неочекивана решења која збуњују противнике. Напустили смо је, на жалост, одавно и сада беремо горке плодове и трпимо лекције од других који су учили од нас, оних којим смо дуго били недостижни узор.

Али, после свега, морамо се окренути будућности. Нашли смо се на коленима, у нокдауну, али морамо устати и кренути испочетка. Неће ваљати ако овај неуспех буде повод за продубљивање антагонизама који већ дуго владају у нашој клупској кошарци, кошаркашкој организацији у целини. То нас је у великој мери и довело довде докле смо стигли. Јер, како протумачити својеврстан бојкот репрезентације који траје већ пет – шест година. Док у другим земљама култ репрезентације има највећу вредност, код нас државни тим за неке представља последњу рупу на свирали.

Шта треба да се догоди па да један Дирк Новицки, можда и највећа звезда НБА лиге, један По Гасол, ништа мање славан, откажу учешће у репрезентативним селекцијама својих земаља? Ми овде молимо појединце да бране националне боје! Како је то могуће објаснити?

Да ли је заиста тачно, како тврде људи који боље познају међуклупске прилике, да имају "подршку" овде, међу нашим људима? Дa "бирају" код ког ће селектора играти, а код ког неће? Много је још питања која би се могла поставити, а која траже одговоре. На њих кошаркашка организација мора да одговори ако жели добро овом спорту.

Критике би се могле ређати у недоглед. Од наше већ пословичне неодмерености у процени сопствених могућности, до дрвља и камења које смо склони да оспемо после неуспеха. Због тога о написима у штампи и изјавама појединаца пре почетка европског шампионата нећемо овом приликом.

Тренутак је, међутим, да подвучемо црту, да охладимо главе и искористимо наредни четворогодишњи период да српској кошарци вратимо достојанство у сваком смислу. И резултатско и када су у питању односи унутар организације, која мора да буде и стожер и генератор промена. Да се осврнемо у гневу који је обузео нацију и схватимо да смо на "шпанском рулету" изгубили много, али смо добили прилику да са новим, млађим генерацијама кренемо напред. Имамо младе, видели смо их протеклих месеци на свим такмичењима, били су на победничким постољима, са златним медаљама. Они су у сваком смислу будућност и тренутак је да им се укаже шанса. Можда је већ на овом првенству то требало учинити. Имамо не једну, већ четири генерације, не 12, већ 30 играча чији је таленат несумњив. Ни један будући селектор неће моћи да каже да је једва сакупио две поставе....