Индонежани ће улагати у Србију

У години када широм планете бесни неколико грађанских ратова, Индонезија са својих 250 милиона становника – муслимана, хришћана, будиста, хиндуиста и других, са 300 етничких група и исто толико језика, у миру прославља 69 година самосталности. Данас се Дан независности слави и у амбасади Индонезије у Београду, а њен први човек, Самуел Самсон, истиче да је семе савремене Индонезије посејано управо на данашњи дан 1945. када су Индонежани прогласили независност. И пре тога били су чврсто решени да ће принципи заједничког живота многобројних етничких заједница у самосталној Индонезији бити: једна нација, једна домовина, један језик, усвојен на Другом конгресу индонежанске омладине 1928.

„Ми смо мултикултурална земља, али земља у којој сви морају да се осећају као код куће. Још су први председник државе Сукарно, који је са острва Јаве, и потпредседник Хата, са острва Суматре, показали свест о томе да сви народи и народности Индонезије морају заједно да управљају државом и то важи и данас.”

Како у пракси изгледа гесло Индонезије „јединство у различитости”?

Није лако одржати 250 милиона људи на 13.000 острва. Ипак, некако успевамо, јер свако добија исти третман. Ја сам хришћанин, али сам постао амбасадор баш као што то постају муслимани, који су већина, и припадници осталих вероисповести: будисти, конфучијанци, хиндуисти и други. Свако у својој кући може да говори свој језик, али сви говоримо индонезијски, званичан језик.

Индонезија у последње време остварује завидан економски раст и 16. је економија света. Шта Србија може да научи из вашег примера?

Индонезија има 250 милиона становника, што значи да има велику унутрашњу потражњу и не ослања се само на извоз. Ако успешно продајете макар једну врсту хлеба, у Индонезији можете постати милионер. Србија нема тако велико тржиште као наше и зато је Цефта сјајна идеја, као и наш Асеан. Али, док је Србија због величине неконкурентна, она је и те како конкурентна због своје локације. Требало би да искористити то што је транзитна земља. На пример, зашто на свакој бензинској станици не продавати инстант нудле које ће куповати путници у транзиту? Рецимо, Турци који ту сврате да наточе гориво на путу од Немачке до Турске. Индонежанска фирма „Салим” ће управо у Србији производити нудле, кечап и друге прехрамбене производе. Купили су пет хектара земље у Инђији, почињу да граде фабрику ове године и почеће са радом средином 2015.

Шта је потребно да би било више таквих улагања из ваше земље?

Треба поједноставити регулативу и либерализовати процес добијања виза, да бизнисмени не чекају неколико дана да добију визу. Неки градови нуде бесплатно земљиште или вас ослобађају плаћања пореза десет година, и то су добри подстицаји. Ја ускоро одлазим из Београда, али сам цео свој мандат посветио томе да се побољшају економски односи Србије и Индонезије. Политички, наши односи су савршени. Културно такође. Српски студенти добијају стипендије за школовање у Индонезији, наши студенти добијају стипендије за студије у Србији, и чак постоји Удружење индонежанских студената у Србији. Значи, треба радити на економији и рекао бих, пре свега, на инвестицијама. Трговина може да стане. Ако вам поскупи производ, једноставно нећемо више куповати од вас. Али, ако негде инвестирате, мало је теже да одете одатле. Моја идеја је да Србија треба да постане европско средиште за индонезијски бизнис.

Како то мислите?

Нама је скупо да транспортујемо робу до Европе, али зато се производња може преселити у Србију и одатле извозити у друге земље, што је посебно привлачно када се зна да Србија има уговоре о слободној трговини са ЕУ, Русијом, Турском, Казахстаном. Индонезијски произвођачи гума треба да се повежу са „Трајалом” и „Тигром”, јер овде послује „Фијат”, а и Србији су сигурно потребне гуме. Потом, Индонезија је пети највећи произвођач кафе на свету, а Србија увози нашу кафу преко Амстердама. Питам се зашто Индонежани не би донели кафу директно у Србију јер сви знамо да Србија не може без кафе.

Ако је већ тако, зашто нема више инвестиција из Индонезије?

Почињу да долазе. Један бизнисмен се распитује да овде гради фабрику сапуна, а други је већ у Панчеву гледао земљиште за производњу печурака. Оно што стварно недостаје јесте размена информација јер у Индонезији нема довољно података о Србији и ја сам све време као амбасадор покушавао да то променим. Сви Индонежани старији од 40 година знају о Југославији и Титу и Србија треба то боље да искористи. У трговинској размени између наших земаља, Индонезија остварује велики суфицит и ја не мислим да то треба тако да остане. Трговинска размена треба да буде уравнотежена. Ми смо спремни да помогнемо. Ја сам увек радио на томе да у Индонезији ширим информације о томе колико је мени и мојој породици било лепо у Београду. Веома је важно да грађани Србије не мисле да су несрећно друштво. У природи је да друштво иде горе-доле. Баш пре неки дан ми је у посети био амбасадор Кине. Причао ми је како је први пут у Београду био 1979, на стипендији. Кина је тада била врло сиромашна, па се он тада молио да Кина једног дана буде као Југославија. Југославија му је била сан. А видите колико су данас ствари другачије.