Фидел Кастро – командант без еполета

Многи тврде да нови хладни рат већ тутњи, а доказ за то налазе и на карипском острву где Фидел Кастро (88) дочекује највише званичнике из Москве и Пекинга. Недавне фотографије Владимира Путина и Си Ђинпинга, у Хавани, учиниле су да прокључају међусобно искључиве емоције мржње и обожавања. Стотинак километара од Кастровог санкционисаног комунизма, у Флориди, милитантни кубански Американци оптужују Вашингтон што није енергичније и дефинитивно потопио „диктатора”, а за то време срдачне жеље за још много година живота стижу из Боливије, Никарагве, Венецуеле, Бразила, Аргентине, Чилеа, Кине, Вијетнама...

Кад Путину и Сију десницу стеже Фидел, то је симболика која оживљава плејаду кључних личности и догађаја из историје: Хрушчов, Кенеди, кубанска ракетна криза, Брежњев, Никсон, Реган, Вијетнам, Авганистан, Макартијев лов на вештице, Солжењицин, Берлински зид, од изградња до рушења, пребези из совјетског блока, ЦИА у служби превођења „Доктора Живага”, Тито и шести самит несврстаних у Хавани 1979, перестројка, гласност.

Све их је надживео Фидел Кастро. Не може ни да се изброји колико су га пута противници политички и физички сахрањивали, а тек колико су били љути и разочарани кад је васкрсавао. Његов рођендан поново изазива најоштрије поделе чак и када је реч о ситницама у вези с прославом. Кубанци су поздравили своју рок групу „Буена фе” („Добра воља”), која је вођи 13. августа отпевала рођенданску песму, а у Мајамију се размишља да ли да им се, због тога, откаже њихов концерт заказан за 18. септембар.

Друго име за Фидела Кастра је и данас „команданте” . Тако га зову на Куби иако је још 2006. због болести командну одговорност за судбину Кубе препустио свом пет година млађем брату Раулу. Он и данас понекад скине тренерку и обуче војничку блузу, али са ње су одстрањене командантске еполете. Фидел се повукао из свакодневне политике, али је остао борац у бици за идеје, како је и сам рекао, када је одлазио са званичних функција. Да ли као друг или командант, тек Фидел недвосмислено изнова потврђује да његово срце куца за дан када ће бити објављен коначни пораз капитализма и крах америчког империјализма.

„Да ли је Обама у стању да отпочне атомски рат како би прикрио крах империјализма”, питала га је пре извесног времена једна посланица једнопартијске скупштине. Фидел је мало поћутао, а онда је рекао: „Не, ми ћемо га убедити да то не уради.” Уследиле су овације.

Срце му куца за крах капитализма

Осврћући се на обарање малезијског авиона у источном делу Украјине пре месец дана, написао је да је то „дрска провокација” – „проимперијалистичке, антируске, антинародне, ратнохушкачке владе краља чоколаде Петра Порошенка”. Истовремено је прозвао Барака Обаму што подржава Голијата, Израел, у борби против Давида, Палестине. „Моја једина жеља је да изразим солидарност са херојским људима који бране последњи делић онога што је њихова домовина хиљадама година”, додаје Фидел.

После почетног ентузијазма, брзо се горко разочарао у садашњег председника САД. Назвао га је глупаком када је Обама рекао да ће се везе између Кубе и САД поправити када се тамо догоде истинске политичке и социјалне промене. „Он још не разуме да 50 година блокаде и злочина против наше земље нису успеле да погну народ. Пре се може догодити да империја падне”, пише Кастро.

Вашингтон би бар тај део Фиделових размишљања о санкцијама морао озбиљније да размотри. Санкције САД уведене су 1960. како би Кубанци брзо срушили Кастра, што је препоручивао тадашњи амерички амбасадор на карипском острву. Оне су још на снази, а браћа Кастро на власти. Кривица за многе несташице и политичке пропусте приписује се америчкој блокади.

У међувремену, Владимир Путин и Си Ђинпинг, лидери из супротног блока који ће изградити инфраструктуру, утицати на поправљање животног стандарда Кубанаца, и на Куби можда инсталирати свакојаке осматрачнице, доживљавају се као хероји. Командант их увршћује међу „најјаче и најспособније револуционаре које је икада срео”.

О томе какав је у приватном животу, где и како живи и какви су му квалитети, много се пише, али се мало зна из прве руке.

Маркесова мало позната анализа Кастра

Један од Фиделових најславнијих пријатеља, колумбијски нобеловац Габријел Гарсија Маркес до смрти је бранио своје пријатељство са њим. Аутор „Сто година самоће” описује Фидела Кастра у мало познатом есеју објављеном 2006. у уругвајском левичарском часопису „Бреча”. Он је човек гвоздене дисциплине и ненадмашног стрпљења који подједнаку важност придаје одмору и раду, а одличну физичку кондицију одржава честим пливањем и физичким вежбама, тврди преминули писац, коме су, и кад је умро, замерали што је био тако близак пријатељ са Кастром.

„Уморан од говорења, одмара се говорењем. Добро пише и воли да пише. Највећа животна мотивација му је да ризикује. Најбоље се пред аудиторијумом сналази када импровизује. Почиње увек једва чујним гласом и у несигурном правцу, али постепено, корак по корак, он опипава терен – све док у једном налету не освоји своју публику...”  Маркес инсистира да Фидел чини да се осећате сјајно и да то негирају само они који нису имали прилику да буду у његовом приватном друштву.

Описује га као антидогмату у бити, са довољно талента да инкорпорира идеје Хосеа Мартија, борца за независност Кубе, у „марксистички револуционарни крвоток”.

„Суштина његовог размишљања лежи можда у његовој убеђености да рад са народним масама треба да буде утемељен на бризи за појединце. Он апсолутно верује у лични контакт, пише Маркес, који је са Кастром у разговору у ширем или ужем друштву провео многе дане и године. Маркес додаје да не познаје никога ко је толико упоран да уђе у суштину сваке теме, и кад је она мала и кад је колосална.

Та мало позната анализа из пера врхунског светског писца пружа одговор на питање како је Фидел успевао да у својим маратонским говорима убеди и држи пажњу народне масе. Она је у супротности са обиљем документарне прозе која се на Западу појављује о приватном животу Фидела Кастра. Једна од најновијих књига из пера његовог дугогодишњег телохранитеља Хуана Реиналда Санчеза, који сада живи у Америци, приказује Фидела Кастра који у приватном животу никад није одбацио луксуз богатих капиталиста. Он тврди да Кастро има своје приватно рајско острво, јужно од Залива свиња, и да је на њему фарма корњача и делфина. Признаје да је његов бивши шеф изузетно интелигентан, али да је његова основна особина самозаљубљеност. Не показује никакве нежности према супрузи, чак ни према својој деци…

Кастро се данас ретко појављује у јавности, а кад га дуже нема, почну говоркања да више није међу живима. Онда се изненада негде појави, и то баш у неким кључним тренуцима.