Тамна душа светице

У Калкути, где јој је гроб, у Скопљу где је 1910. рођена као Гонџа Бојаџи Биђаху и одакле је са 18 година кренула у далеки свет,  у Тирани, где јој је једно време живела породица, и у Приштини где је такође сматрају својом – у среду, 5. септембра, окупљањем верника и пригодним политичким церемонијама на највишем политичком нивоу, обележена је десетогодишњица смрти Мајке Терезе, најпознатије католичке мисионарке света, добитнице Нобелове награде за мир 1979. и једног од највећих симбола самопожртвованог хуманизма 20. века, личности коју је почивши папа Јован Павле Други 2003. "беатификовао" – отпочео процес њеног проглашења за светицу.

За разлику од свих претходних, ова годишњица њеног одласка с овог света – умрла је у Калкути непосредно пошто је обележила 87. рођендан – покренула је велику расправу не толико о њеном животу и заиста безграничном милосрђу којим је обасипала напуштене и болесне у Индији – колико о њеној вери. Повод је објављивање књиге у којој су сабрана писма која је својим исповедницима писала током 66 година и која откривају њену највећу интимну тајну: велику духовну празнину коју је осећала деценијама и пратећу агонију због немоћи да у себи осети Бога.

Књигу није приредио неки атеиста да би оспорио њену светост, него велечасни Брајан Колодејчук, личност која је високо у хијерархији њеног реда Мисионара милосрђа и човек који је од Ватикана задужен да прикупи материјал за њену канонизацију, формални чин проглашења за светицу.

Одломке из књиге чији наслов – "Мајка Тереза: Дођи и буди моје светло" – не наговештава њен деликатни садржај, објавио је у првом септембарском броју магазин "Тајм", преносећи оне делове у којима она веома директно преиспитује своју веру, доводи у питање и само постојање Христа – и који уверљиво предочавају истинску егзистенцијалистичку драму кроз коју је пролазила, кријући је од спољног света, посвећујући се још више лепрознима, умирућим са улица Калкуте и напуштеној деци.

"Ако икад постанем светица, бићу сигурно светица таме, стално одсутна из раја, да бих светлела онима у земаљском мраку", написала је 1962. Њена писма, која сакупљена на једном месту чине својеврсну постхумну аутобиографију, показују да јој је душа била све празнија и све црња како су њени Мисионари милосрђа постајали све познатији помажући све већем броју људи. "Мој осмех", пише у једној исповести, "само је маска, плашт који све покрива".

Њена упитаност да ли Бог заиста постоји и њена драма што га не осећа у себи, били су велико искушење, с обзиром на то да је своју мисију 1948. започела зато што јој се "Христ обратио" и позвао је да "буде његово светло" у сламовима Калкуте и директно се посвети најсиромашнијима међу сиротињом, помажући им да поврате достојанство и упознају безграничну божју љубав.

Њени исповедници сматрају да је њено мистично искуство сусрета са Исусом било аутентично. Али веродостојнијим се чине њени вапаји у писмима која им је слала (мењајући исповеднике, како каже аутор једног текста овим поводом, "као психијатре").  У њима се понајвише жали на Христово одсуство: "Исус вас посебно воли", обраћа се тако једном од њих, "али за мене, тишина и празнина су толико велики, да гледам – али не видим, слушам – али не чујем, језик ми се помера у молитви – али је не изговарам…"

Контраст између перцепције јавности о њеној блискости с Богом и њених недвосмислених сумњи у његово постојање види се и у следећим реченицама: "Како је усамљеност мучна… Питам се колико дуго ће је моје срце то моћи да трпи… Молим Вас, молите се посебно за мене да не покварим Његов рад и да ми се Господ прикаже – јер у мени је страшна тама, као да је све мртво. Тако је, мање-више, још откако сам почела ово да радим."

Своју душу је описала као "ледену санту". "Рекли су ми да ме Бог воли – али реалност таме, хладноће и празнине тако је велика да ништа не дотиче моју душу. Да ли сам погрешила што сам се тако слепо одазвала позиву Светог Срца?" У писму из 1959. сумња у Бога је још директнија: "Због чега се мучим? Ако нема Бога – не може бити ни душе – ако нема Душе, онда, Исусе – ни ти ниси истинит." 

Ове исповести свакако у другом светлу представљају "божју секретарицу", како је у среду, полажући јој цвеће на гроб, Мајку Терезу описала једна Индијка. Да ли ће ова открића бацити сенку и на њен избор за светицу? Папа Бенедикт не мисли тако: у говору прошлог викенда је рекао да њене муке због Божјег ћутања "нису неуобичајене". Католички теолози објашњавају овим поводом да су њени подвизи у Исусово име још већи због тога што их је чинила у време кад јој се није јављао. "Ако је више од пола века могла да савладава сва искушења без Бога у свом срцу, онда и много мање посвећени људи могу да се носе са много мање екстремним верзијама истог проблема." Уосталом, "ко каже да Бог жели да сви будемо срећни", гласи један коментар.

Са друге стране, због свега овога Мајка Тереза би могла да постане и "светица скептика": њене дилеме су можда досад најбољи доказ да је вера ирационална, да је у њој људско било јаче од небеског, као и да свеци живе животе које смртници не би желели нити могли да подражавају. Обични људи се, после сазнања о њеним овоземаљским дилемама, сигурно могу запитати зашто Бог не долази у помоћ некоме ко му је толико посвећен и ко толико трпи.

Можда ће ова открића ојачати уверење скептика да су свеци само "улепшани покојни грешници", да је њихово стварање данас у суштини "политички подухват" (Јован Павле Други је као папа за светачки ореол кандидовао чак 1.351 личност, више него сви његови претходници у 20. веку који су за то номиновали само 135 подвижника вере),  али је сигурно да су дилеме Мајке Терезе, за хиљаде и хиљаде очајника којима је помогла, сасвим безначајне.

                                                        *  *  *

Пишући ово, оживео сам успомене на сусрет с Мајком Терезом у Калкути у пролеће 1979. Примила је мене, тада младог дописника, и моју супругу у скромно намештеном седишту свог реда, у кући коју је даровао један трговац, муслиман. Упознали смо енергичну старицу у белом сарију, једним крајем пребаченим преко главе, дајући њеном избораном лицу светачки израз.

Поздравила нас је на чистом српском језику. "Албански сам заборавила, јер немам с ким да причам", рекла нам је, дајући нам потом у аутомобилу упутства како да стигнемо до "Шишу бавана", Дома напуштене деце, покупљене са тротоара и прагова и деце рођене у болницама, али нежељене од мајки и најчешће непознатих очева, деце која су преживела први шок да су одбачена и у својој несрећи имала срећу да стигну до дома Мајке Терезе.

"Ви бисте се изненадили колико у Индији има породица без деце", рекла нам је. "Неки имају сувише, неки ништа, драги Бог не зна шта би с нама", додала је потом, више за себе.