Критикују Вучића, а трпи држава

Власт и држава нису исто, слажу се сви на политичкој сцени Србије, али кад се распламсају страначке борбе, разлика се лако заборавља, па партијски интерес надвлада државни. Ова „заборавност” се годинама изнова манифестује, а актуелна је данас, када опозиционари у жару борбе против власти Александра Вучића, заборављају на државни интерес, па нападају Вучића и кад за то места нема, попут става према украјинској кризи.

Премијер се већ месецима вајка да је држава у тешкој ситуацији због украјинске кризе и упорно понавља да је Србија чврсто опредељена за чланство у Европској унији, да од европског пута нема одустајања, али не може да уведе санкције Русији, јер је то против државних интереса. Недавно је признао и да постоје посредни притисци из ЕУ и још једном поновио поменуту „мантру”. Да Србија не сме да уведе санкције Русији упозоравају и економисти који никако не спадају у обожаватеље лика и дела Александра Вучића. Сви они тврде да није лако задржати неутралност, да ће бити све више и све јачих притисака, али да Србија мора, како зна и уме, да задржи садашњу позицију, јер би све друго значило економско самоубиство.

Кад се сви слажу да је земља у страшно тешкој ситуацији, било би логично да сви чија реч нешто значи помогну колико и како могу да се заштити државни интерес. У Србији је, међутим, логично сасвим супротно, па Зоран Живковић, лидер Нове странке, каже да би без дилеме увео санкције Русији. Владимир Тодорић, интернационални секретар ДС-а, сматра да је позивање на економске разлоге неувођења санкција Русији опасно и пита се зашто би ЕУ и САД дозволиле Вучићу да се не придружи санкцијама. Шта би његова ДС урадио да је на месту СНС-а, не одговара конкретно. За Константина Самофалова из НДС-а ово је сувише комплексно питање. Сви поменути би оштро критиковали неспособну власт ако би се грађани ове зиме смрзавали, што би, како је рекао Вучић, могла бити последица уколико би Србија увела санкције Русији. Да не помињемо како бисмо се провели ако би Русија, као противмеру затражила да платимо све што дугујемо одмах. Коме ћемо да продамо пољопривредне производе? Нека власт мисли о томе.

Да се у политичкој борби не води рачуна о државном интересу сведочи недавно искривљено тумачење премијерове изјаве у српском парламенту да сви морају да плаћају струју. Никакве дискриминације, ни условљавања није било у Вучићевом одговору посланику Шаипу Камберију (ПДД), али је наша опозиција дан касније у току скупштинске дебате оптужила премијера да је условљавао једну националну мањину претећи да неће добити уџбенике на матерњем језику, ако не буду плаћали струју”. Кад су ово чули, Камбери и посланици из Посланичке групе мањина (ПДД–СДА), срочили су протестно писмо председници парламента Маји Гојковић што није реаговала на премијеров „излив мржње и непријатељства” и на његове „дискриминаторске ставове”. Шта је све од овога могло да се исконструише да није било чињеница и медија да их пренесу, није тешко замислити, с обзиром на искуства наше земље.

Ако погледамо мало уназад, сетићемо се како су напредњаци пре две године, као опозиционари, обећавали да ће, чим дођу на власт, преиспитати и поништити све Боркове споразуме са Приштином. Борко, то јест Борислав Стефановић (ДС) тврдио је да је он само парафирао споразуме и да су сви у интересу државе и Срба са КиМ. Исто је тврдио и тадашњи председник државе Борис Тадић, оптужујући опозицију да је само декларативно за ЕУ, јер угрожава европски пут Србије. Напредњаци, као власт, нису поништили „Боркове споразуме”, напротив потписали су Бриселски споразум. Демократе су то подржале, мада су тврдиле како је напредњачка власт практично признала Косово. ДС, која, тврде њени званичници, никада неће признати Косово, своју подршку Бриселском споразуму објашњавали су „интересом за наш европски пут”. Ко разуме, разумео је.

Примери тајних државних уговора су још једна прича о партијским и државним интересима. Лако ћемо се сетити како су званичници из ДС-ове власти, не само одбијали да обелодане уговор са „Фијатом”, већ су и оптуживали свакога ко на томе инсистира да угрожава државне интересе, тера инвеститоре од Србије. Уговори са УАЕ, које је договорио Александар Вучић били су свакодневна тема демократа и опозиционара. Сваки дан је тражено њихово објављивање, нико није веровао Вучићу на реч да су они добри за државу. Вучић је на крају објавио уговоре са УАЕ, иако, како је рекао, није сигуран да је то добро за будуће инвестиције. Опозиција и даље није задовољна, а „Фијат”, ма не питај за то. Успут, никада нећемо моћи ни да видимо уговор са „Фијатом”, не да друга страна, а било би добро да и то видимо.

Посао опозиције јесте да критикује власт, да прати све што ради, укаже на сваки покушај незаконитог дела, да тражи одговоре од њених представника и одговорност за њихово чињење и нечињење. Али, увек се мора правити разлика између власти и државе. Кад је државни интерес изнад партијског, лакше га је и одбранити.