Курди победили фанатике код Мосула

Након што су заједничким снагама ирачка војска и Курдска пешмерга, уз америчку асистенцију из ваздуха, успели да од џихадиста поврате стратешки важну брану у Мосулу, покренута је офанзива чији је циљ ослобађање Тикрита, родног града Садама Хусеина, од екстремиста Исламске државе. Истовремено, хуманитарна криза на терену је достигла врхунац, а агенција Уједињених нација за помоћ избеглицама (УНХЦР) за данас је најавила почетак акције снабдевања пола милиона расељених у Ираку.

„Акција ослобађања бране је показала колике су могућности заједничког дејствовања курдских и ирачких снага и ако наставе у том смеру имаће снажну подршку САД”, поручио је амерички председник Барак Обама на конференцији за медије.

Заповедник курдских специјалних јединица генерал Мансур Барзани, иначе син председника Курдског аутономног региона у Ираку Масуда Барзанија, указао је на важност ослобађања бране јер она у рукама џихадиста представља егзистенцијалну претњу за велики део земље.

„Нисмо могли наслутити њихову реакцију нити шта би следеће могли да ураде”, истакао је генерал Барзани за „Волстрит џорнал”.

Он каже да је ослобађање бране, две недеље након што је пала у руке џихадиста, било од огромне важности за цео северни Ирак, укључујући курдске територије. После акције Исламске државе у којој је заузет град Мосул, екстремисти су почели да напредују у правцу курдског региона, што је био главни покретач да се Америка укључи у борбу, макар из ваздуха. Процењује се да је акција ослобађања бране највећа војна активност у коју су се САД укључиле после повлачења из Ирака 2011.

Пентагон је означен и као кључни играч који је утицао на превазилажење тињајуће нетрпељивости између курдске престонице Ербила и централне власти у Багдаду. Као претходница удруженим акцијама на терену ишли су селективни амерички напади из ваздуха, а Вашингтон је охрабрио и остале савезнике да пруже помоћ ирачкој војсци и Курдима, најпожељније у виду наоружања.

Након што се на случају бране у Мосулу показало да фанатици из редова Исламске државе нису непобедиви, не чуди напредовање војске и на другим фронтовима. Ројтерс је јавио да ирачке снаге брзо напредују са југа у правцу града Тикрита који се налази северно од Багдада, иако их донекле успоравају мине и снајпери из правца запада.

„Ирачка војска и (шиитски) добровољци уз подршку ирачких хеликоптера учествују” у операцији чији је циљ преузимање Тикрита, који је 11. јуна пао у руке сунитских побуњеника, рекао је агенцији Франс прес неименовани војни званичник и додао да је операција почела јуче у рано јутро.

Премда се у Вашингтону благонаклоно гледа на новоуспостављену сарадњу ирачких централних власти и курдског региона, на истој адреси се чују и дисонантни тонови који упозоравају да је тренутно слагање ставова Багдада и Ербила у ствари међуфаза пред неизбежно распарчавање Ирака.

Тако некадашњи саветник генерала Дејвида Петреуса у Ираку, и аутор књиге „Ирак након Америке: Моћници, секте и отпор”, Џоел Рејберн у ауторском тексту у „Вашингтон посту” пише да смо у Ираку сведоци почетка процеса који би могао да се заврши у крви попут распада Југославије.

„Што је јаче стезао државу, то је више она измицала из његових шака”, тврди Рејберн означавајући донедавног премијера Нурија ел Маликија као главног кривца за неслогу у Ираку. Он сматра да је највеће, можда и једино, завештање Маликијеве владавине јачање централне власти у Багдаду и околини науштрб слабљења веза са регионом за које страхује да су сада заувек покидане

„Док су Малики и његови следбеници успевали да консолидују власт и одузму сву моћ потенцијалним ривалима, од њих су – посебно сунита и Курда – направили политичку опозицију и наоружане побуњенике.”

Криза у Ираку, међутим, није искључиво локални проблем и њене реперкусије се осећају и у земљама које су макар посредно учествовале у њеном избијању. Већ постоји широко сагласје да је заједничка америчко-британска интервенција и обарање Садама Хусеина отворила врата бујању исламског екстремизма чије најрадикалније последице сада гледамо. Тема Ирака и дање има огроман значај на формирање домаће политике како у САД, тако и у Великој Британији. На том трагу је протеклог викенда британски премијер Дејвид Камерон у тексту за „Сандеј телеграф” изнео своја запажања о дешавањима на Блиском истоку и њиховим могућим последицама по Уједињено Краљевство.

Одмах је реаговао „Гардијан”, и то редакцијским уводником.

„Оно што Камерон ради јесте да се што боље позиционира у односу на Еда Милибанда уочи избора у мају 2015. када ће његов кредибилитет на месту премијера бити централна тема.”