Вишак новца мора да се врати

Нови закон о ПИО који ступа на снагу 1. јануара наредне године покварио је рачуницу многим будућим пензионерима који су рачунали да ће раније у пензију како би коначно уживали у ономе што су годинама кроз доприносе за ПИО уплаћивали.

Законодавац не само да је, дакле, пооштрио услове за пензионисање увођењем казни и за мушкарце и за жене, већ је померио границу за одлазак жена у пензију, све у циљу смањења оптерећења на буџет. Како би читаоцима појаснили неке од нејасноћа које доноси нови закон „Политика” ће и данас покушати да одговори на нека од питање која су стигла нашој редакцији.

Питање – Да ли је пензионер, који је годинама примао пензију по привременом решењу, обавезан да по коначном решењу врати Фонду евентуални вишак исплаћеног новца и обрнуто?

Одговор – Корисници пензија морају да врате новац уколико су привременим решењем добијали више него што је то утврђено коначним. Ако су пензионери примали мање новца него што предвиђа коначно решење, Фонд им исплаћује износ за цео период од доношења привременог решења. Најлакши начин за враћање преплаћеног новца је да странка прихвати да на месечне рате, којих може бити и до 60, враћа дуговање, које се разликује од случаја до случаја и креће од 100 до неколико хиљада динара месечно.

Питање – „Политика” је затражила појашњење да ли постоји могућност да се затражи оцена уставности када је реч о члану новог закона о ПИО који се тиче трајног увођења пенала за одлазак у пензију, пре 65 година старости. Да ли је дискриминација то што ће бити кажњени они осигураници који сада имају 40 година радног стажа и 60 година старости, а уплаћивали су стаж по четири деценије исто као они који с овим истим условима увелико користе пуну пензију?    

Одговор – Војин Биљић, адвокат, објашњава да је усвајањем Закона о раду и Закона о ПИО, више него јасна намера законодавца да дестимулише раднике да користе права из радног односа. Дискриминација је очигледна, јер Србија различито поступа према лицима у истим ситуацијама (истом радном стажу и истом износу уплаћених доприноса), а по основу старосног доба као личног својства, а иза тога не стоји никакав интерес јавног поретка, макар не онај који је уставно прихватљив. 

Нови закон о пензијама уводи специфични систем кажњавања за све оне који искористе своје право на превремену старосну пензију. При том се не зна кад се уопште стиче право на старосну пензију.

Питање – О чему је овде реч?

Право на старосну пензију по закону стиче се кад осигураник напуни 65 година, односно кад наврши 45 година стажа. Законодавац не користи термин „и” ни термин „или”, па се не зна да ли се за старосну пензију захтева испуњење оба или само једног услова.

Ако се захтевају оба услова, вероватно нико никад неће остварити право на пуну старосну пензију, пре свега због одредби Закона о раду, по коме радни однос престаје са навршеном 65. годином живота. Претпоставићемо стога да су захтеви постављени алтернативно, односно да је довољно испунити једна од њих.

Питање – Шта је са правом на превремену старосну пензију? 

Одговор – Адвокат Биљић, каже, да ово право осигураник стиче онда кад наврши најмање 40 година стажа осигурања и најмање 60 година живота, али ће у том случају, трајно, имати пензију мању за 0,34 одсто месечно, а највише 20 процената. Примера ради, запослени који 40 година стажа наврши у 62. години, може у пензију, али има мању пензију за 12,3 одсто. Заувек. Са друге стране запослени који наврши 30 година стажа и оде у пензију са 65 година примаће пуну пензију.

Не улазећи у очигледну неправичност оваквог решења, те у чињеницу да се лица која уплате далеко већи износ доприноса стављају у гору позицију од оних који то не учине, треба ипак одговорити на питање да ли је ово уставо-правно прихватљиво, односно да ли ово решење нарушава једнакост грађана и води ка дискриминацији.

Питање – Да ли овакво решење кажњава запослене због коришћења законских права?

Одговор – Да, каже Биљић. Јер ако га искористе пристаће на трајно мању пензију. Управо чињеница да је умањење пензије трајно, а не до навршене 65. године живота, осликава однос државе према својим грађанима.

Питање – Шта би тек било да држава овакав финансијско одговоран однос има према својим службеницима?

Одговор – По Закону о државним службеницима, за сваку штету коју је службеник начинио намерно или грубом непажњом, држава би од истог требало да се рефундира. Ова законска одредба готово се никад не примењује у пракси. То ваљда значи да државни службеници штету држави готово никад и не нанесу? За разлику од бескрупулозних корисника права из Закона о ПИО који би да оду у превремену пензију са 40 година стажа, објашњава адвокат Биљић.

Приредила

Јасна Петровић-Стојановић