Неутрална Шведска у Србима видела варваре

„За разлику од класичног ратовања, рат пропагандом углавном се води на тлу неутралних земаља, с циљем придобијања подршке тих држава кроз деловање на њихово јавно мњење. Скандинавско полуострво с неутралним краљевинама Данском, Норвешком и Шведском, само по себи наметало се као подручје пропагандне делатности зараћених страна током Великог рата”, каже за наш лист Душан Топаловић, историчар који је у САНУ недавно учествовао на скупу о Првом светском рату.

Топаловић је студирао историју на Филозофском факултету у Сарајеву и Јужном универзитету у Стокхолму, где је 2000. магистрирао. На истом универзитету држао је курсеве из балканске историје. Истражује политичке, економске и културне везе и односе између Срба и Швеђана у периоду од 1804. до 1918. Запослен је у Педагошком заводу у Стокхолму, а тренутно ради докторску дисертацију о балканским ратовима у светлу шведске изворне грађе.

У каквом су тону Швеђани извештавали о активностима Централних сила у Првом светском рату и о Србији 1914?

За разлику од Данске и Норвешке, у Шведској су Централне силе наишле на плодно тло за ширење пропаганде. Иза тога је стајало више фактора, међу којима је кључну улогу имала русофобија, широко заступљена у oвој држави. Шведска штампа је у првим годинама рата махом преузимала вести од немачких и аустроугарских новинских агенција. У Стокхолму се појавило више пресбироа, чијим је радом руковођено из Берлина и Беча. Штампање пропагандних брошура на шведском језику било је шири облик агитације Централних сила. У тој режији је 1915. у Стокхолму штампана брошура Ђуле Андрашија „Русија и Србија”, у којој се одговорност за избијање рата ставља на терет овим словенским државама. Рат Аустроугарске и Немачке са Србијом и Русијом у шведској штампи и публицистици махом је приказан као борба германске цивилизације са словенским варваризмом.

Француска и Енглеска оптуживане су за издају „западне цивилизације”. Тек после изласка Русије из рата 1917, силе Антанте успеће да пробију медијску баријеру у Шведској. Интересантно је и да је Шведска била једина неутрална земља у којој је продор немачких трупа у неутралну Белгију прошао медијски неопажено. Још мање публицитета дато је победама српске војске у јесен 1914, и о Србији ће почети да се пише тек после њеног пада 1915. С аустро-немачким трупама у Србију су дошли и шведски новинари који су, без изузетка, писали негативно о Србима.

Да ли је такав став наишао на подршку шведске елите?

Шведска политичка и културна елита у великој мери је подржавала политику Централних сила, а један њен део учествовао је и у ширењу њене пропаганде. Најдаље је отишла група научних и културних радника на челу с политикологом Рудолфом Шјеленом, окупљена око листа „Шведска лозинка”, чија је девиза гласила: „Храбро ступање Шведске у рат на страни Немачке”. Њихов утицај расте после војних успеха Централних сила у Галицији и Србији, у другој половини 1915. С посебном радошћу поздрављен је улазак Бугарске у рат на „правој страни”. На ширењу бугарске пропаганде у Шведској радили су слависта Алфред Јенсен и стокхолмски надрабин Маркус Ехренпрајс, а на ширењу немачко-аустријске пропаганде – и географ Свен Хедин и историчар Карл Хилдебранд. По избијању рата, Хедин одлази на Западни фронт. У марту 1915. објављује репортажно дело „Са Западног фронта”, које је преведено на немачки и у 596.000 примерака разаслано војницима на фронту. Хилдебранд је у лето 1915. боравио у Аустроугарској, на позив највишег армијског врха, и своја запажања изнео је у књизи „Дунавска монархија у рату”, која је до краја 1915. доживела три издања на шведском, а штампана је и на немачком. Није, међутим, познат ниједан случај да се неко од шведске елите на овакав начин залагао за приступање државе силама Антанте.

У излагању сте навели да Швеђани нису имали разумевање за српска страдања, говорили су да су Срби заслужили тешку судбину. Чиме су заслужили?

У САНУ сам говорио о тројици Швеђана који су на позив влада Аустроугарске и Немачке у новембру 1915. посетили Београд. После повратка у Шведску сва тројица су издала путописна дела у којима оптужују српски народ да је заслужан за зло које га је снашло. Њихова реторика је реторика Беча и Берлина. За Јохна Кристенсена, уредника „Сконског вечерњег листа”, Срби су „народ убица”, а Србија „стални извор немира за коју би, са цивилизацијске тачке гледишта, најбоље решење било да трајно остане у оквирима Хабзбуршке монархије”. Исти писац каже да не постоји ниједна ратна нација која „витешки”, попут Аустријанца, „не мрзи своје непријатеље”, с изузетком Италијана „које презиру” и Срба „које не трпе” и за које сматрају „да их је стигла заслужена казна”. Попут Кристенсена, публициста Густаф Линдквист Србе сматра народом убица, док за официјелну Србију каже да је „скандал за Европу”. И Милоша Обилића оптужио је за политичко убиство. Веровао је да ће Срби временом увидети да им германска радиност пружа много више од руских интрига и панславистичких заблуда, само да што пре „науче да цене високу културу и благу човечност које красе њихове освајаче”. И дописник „Гетеборшког трговачког листа” из Берлина Густаф Сиостен Србију види као просторну одредницу у будућој заједници европских држава предвођених Немачком, док је разорени Београд заслужена казна за смеле погледе које је српски политички врх бацао на другу страну Дунава.

Како се Швеђани одређују када је реч о узроцима и поводима за рат?

Ниједан озбиљнији шведски историчар није банализовао избијање Великог рата тако што је у први план истицао убиство престолонаследничког пара. С друге стране, у школским уџбеницима мало или готово никако не говори се о узроцима рата, него се његов почетак директно веже за догађај у Сарајеву. Млади су уверени да је то главни разлог избијања рата, а сличне тенденције деле шведска штампа и историјска публицистика.

Тако се о Србима писало пре сто година. Како се пише данас?

О Србима се у Шведској никад није писало с наклоношћу, па је то илузорно данас очекивати. Лошу перцепцију о Србима створила је аустроугарска пропаганда и склоност Швеђана ка русофобији. А где постоји русофобија, тамо постоји и србофобија као „њен издвојени рукавац”. Аустроугарска пропаганда данас је замењена америчком, па не гајим илузију да би се та представа убрзо могла променити.