САЧЕКАЈМО С ПОКРАЈИНАМА

Недавно је Бошко Ристић, члан Председништва Демократске странке и народни посланик, затражио образовање треће аутономне покрајине у Србији, са седиштем у Нишу. Ова покрајина, по Ристићевој замисли, обухватала би општине јужне и југоисточне Србије. Имала би финансијску самосталност и законодавну и извршну власт, по узору на Војводину.

Ненад Чанак је био одушевљен овом идејом. Истакао је да је то сасвим у складу са његовим предлогом да се Србија подели на шест покрајина: на Косово, Војводину, Санџак, Јужну Србију, Шумадију и Београд (с околином). Предлог је подржао и судија Уставног суда, Светозар Чиплић. Он је објаснио да ова Ристићева иницијатива представља само "корак ка реализацији уставног права грађана Србије да живе у аутономној покрајини". "Не постоји лош пример у Европи у том погледу, свуда је постојање покрајина донело само просперитет", објаснио је Чиплић и додао да образовање нових покрајина коче неке "конзервативне снаге".

Када су већ поменуте "конзервативне снаге", одмах да кажем да у овој ствари вероватно и сам њима припадам. Заиста, идеја прављења нових покрајина по Србији, по узору на садашњу Војводину, у овом тренутку и не изгледа баш као најпаметнија. Разумем огорченост унутрашњости Србије због отуђености београдске елите и запостављања провинције. Али, има бар три разлога који говоре против идеје да се тај проблем сада решава поделом Србије на нове покрајине.

Прво, европске државе су имале и по више векова јаке државности пре него што су кренуле у процес регионализације. Србија је слаба држава не само у спољнополитичком, већ и у институционалном смислу. Судија Чиплић зна да у Србији сваки политичар, локални или централни, може још увек да каже "не" државним институцијама. Сви се, рецимо, сећамо једног таквог "не" Чедомира Јовановића Уставном суду СРЈ (,,Политика", 27. јул 2002). Судија Чиплић се такође тога мора сетити јер је и сам подржао то Јовановићево "не" ("Данас", 3-4. август 2002). У Европи има много покрајина. Али, нема политичара који говоре "не" уставном суду. И нема уставних судија који их у томе подржавају. Када српске државне институције буду довољно јаке да им више ни политичари, ни НВО, ни судије не смеју рећи "не", може се разговарати о новим покрајинама. Дотле, оставимо приче како је "свуда у Европи тако".

Друго, модел аутономије који се овде деценијама развија увек је био етатистички. Наше елите мисле да су аутономија и локална самоуправа заправо стварање нове државе у држави. На место бирократије у Београду долази бирократија из Новог Сада, или Ниша, свеједно. Разлика је само у томе што власник пореза више не седи у Немањиној, већ у Бановини. Све остало је исто: грађанин ће да направи паре, али ће са њима, уместо Цветковића, располагати Чанак или Ристић. Јер, тако је "свуда у Европи". Па није. У Европи је томе претходила вишедеценијска борба да што више пара остане код грађанина; да управа буде што мања и јефтинија; и да грађанин сам, без икаквог бирократског патроната, као што је паре зарадио може те паре и да потроши. И тек када добијемо такву, минималну државу, можемо је делити по покрајинама.

И треће, регионализација је у Европи само друго име за настојање да новац грађана, који је ипак завршио у заједничкој каси, буде под што бољим демократским надзором. За то је, мисли се, згоднија месна самоуправа од престоничке бирократије. Али, ту долазимо до питања – где у Србији, на различитим нивоима власти, има више демократске контроле? Одговор је једноставан: у централним органима. Ту су још и успостављени извесни механизми извештавања, надзора и утицаја. Али, што више идете наниже, већи су самовоља власти, искључење јавности и све врсте финансијских злоупотреба. Грађанин, захваљујући штампи, више зна шта се дешава у згради владе, далекој 400 км, него у згради општине, две улице ниже. И пре може да утиче да му влада направи нову школу, него да му општина, у оближњем паркићу, поправи љуљашку. Овде децентрализација не само да нужно не значи демократизацију. Она је до сада често водила до срозавања и оног постигнутог нивоа демократије.

Зато је ипак срећна околност што, по Уставу, прављење нових покрајина и није тако једноставно. "Нове аутономне покрајине могу се оснивати, а већ основане укидати или спајати, по поступку предвиђеном за промену Устава" (чл. 182). То значи да је неопходна двотрећинска већина у скупштини. А с обзиром на наше досадашње искуство с Косовом, па и с Војводином, тешко да ће се таква већина скоро образовати. Штавише, она би се вероватно пре направила на задатку: "већ основане укидати", него на задатку: "нове оснивати". Зато, сачекајмо са новим покрајинама. Не само док не видимо шта ћемо са овим које већ имамо. Сачекајмо и дотле док сви боље не научимо основне лекције о томе шта је држава и шта је демократија.