Месар

Последња серија необјашњивих убистава невиних створења, осим што су попунила странице жуте штампе, пробудила су наше успавано јавно мњење као ретко шта до сада и отворила низ питања која су, очигледно, била гурана под тепих. Понајпре, однос злочина и казне.

Ужасни догађаји натерали су ме, међутим, да помислим на нешто сасвим друго. Пре 44 године Клод Шаброл је снимио филм „Месар”, чији се садржај на застрашујући начин подудара с једним из низа ових несхватљивих догађаја. У центру пажње те приче је такође језиви злочин над невиним створењем који у малом француском градићу чини нико други него – локални месар!

Он припада такозваној радничкој класи, односно оном њеном делу који обавља грубе, прљаве послове. Пре тога, дуго је служио војску и учествовао у неколико ратова. Његов свет је скучен, ограничен на ружну свакодневицу, без трунке погледа у нешто продуховљено, племенито, лепо. Све док не покуша да ступи у везу с директорком локалне школе (cherchez la femme) која, међутим, припада другом друштвеном слоју.

У филму нема ваљаног објашњења мотива који нагоне тог човека да учини свирепо и бесмислено убиство. Шаброл се бави његовим детињством, пуним покиданих породичних веза, и садашњошћу, то јест немогућношћу да успостави емотивни однос с директорком. Дакле, у суштини месаровог проблема су осујећене љубавне везе.

Али, шта тог човека, заправо, онемогућује да воли и да буде вољен? Ту треба погледати Шабролов целокупни опус, пун бизарних и морбидних прича (од „Рођака” 1959, „Наивних девојака” 1960, „Агенти воле пуцњаву” 1965, „Неверне жене” 1969, „Нека звер цркне” 1969. и тако даље, све до „Инспектора Беламија” 2010, његовог последњег филма). Пада у очи како се он никад не бави стручном, психолошком анализом јунака већ их посматра као поремећене, болесне особе у свету који им је, ако не помогао, онда бар омогућио да постану то што јесу и учине то што су учинили.

На мети Шаброла најчешће је баш оно што доминира у „Месару”: однос малограђанског, буржоаског друштва и људи с маргине, хендикепираних, ускраћених, оних који у њега не могу да продру. Тај конфликт по правилу се решава злочином, и то на врло уврнут, бизаран начин. Сам злочиначки поступак остаје необјашњен али се јасно види на шта се односи. Иза њега стоји друштво.

Ту се сада, логично, намеће питање: има ли у низу сличних, ужасних злочина који нам се у последње време догађају нечег што наше друштво покушава да сигнализује? Да ли на површину избацује симптоме своје болести? Нису ли то манифестације неког тешког, унутрашњег поремећаја?

Као допринос тези да у сваком од ових несхватљивих зверстава на неки начин учествује и друштво (то јест, и ја који ово пишем, као и ви који ово читате), навешћу један догађај из прошлости. Док сам припремао свој први филм „Специјално васпитање”, дуже време сам боравио у Васпитно-поправној установи за малолетна лица „Васа Стајић” у Земуну. Мој пријатељ, васпитач и косценариста у том филму Мирослав Симић једном је приликом покушао да ми објасни шта је то делинквенција.

„Видиш ли оног клинца? Има дванаест година и већ неколико провалних крађа. Овде је на преваспитавању. У ствари, у некој је врсти затвора. У дому, он нема никога ко би га волео. А мали је, треба му љубав. Шта он ради? Једног дана побегне, оде на земунску аутобуску станицу и тамо оџепари неког. Тим парама он купује љубав. Позове све своје другове у посластичарницу, на шампите и бозу.

Али ни његови другари, све сами будући криминалци и убице, такође немају љубав која им је неопходна. Како је они купују? Тако што сви одреда дођу код мене и цинкаре свог друга да је џепарио. Мисле да су на тај начин од мене искамчили мало љубави. А мени, шта мени остаје? Дакако, да казним кривца. Ако изгубим контролу, може се десити да га добро пропустим кроз шаке. Резултат свега је да је дете, којем недостаје љубав, због начина на који је покушало да је се домогне – добило батине.”

Шта је порука човека који је цео живот провео с делинквентима? У тренутку кад се између детета и друштва успостави однос прогоњеног и прогонитеља, када дете бива ухићено као дивљач, присилно одвојено од куће и смештено у дом, у затвор, прича је завршена. Практично, нема му више спаса. Негде много раније, на почетку његовог детињства, нешто је поремећено, није било људи да то спрече, да га спасу. Није било љубави.