Христа не можемо да замислимо на коњу

Културни центар Новог Сада, у едицији „Анаграм”, објавио је нову збирку прича Јовице Аћина (1946), под насловом „Јеванђеље по магарцу и друге приче о ситним светим тренуцима”. Још од првих књига прича, истиче у поговору Ђорђе Деспић, на разноврсној српској прозној сцени, Аћин је себи обезбедио поетички специфично и упечатљиво место. Његов прозни опус, барем досад, истиче се доследним неговањем краћих прозних форми.

Књига носи наслов „Јеванђеље по магарцу”. Да ли је то негирање свега светог, или је реч само о иронијском погледу на свет?

Не, није реч о негирању светог. Напротив, трагао сам за мање видљивим или чак невидљивим појавама светог. Рекао бих, штавише, да сам се препуштао муњевитим блесковима светог у нашем животу. Такве епифаније се одигравају кад најмање очекујемо, у неком сусрету, рецимо као што се приповедачу догодило на гробљу на Корзици или, на другом, у Мароку, а која га подсећају на гробље из његовог детињства, у Банату. Одједном просијају на неком скровитом, блиском или далеком месту, понекад у тренуцима кад помишљамо да смо се потпуно погубили у времену, кад као да смо лишени смисла трајања. С друге стране, наслов није ни ироничан. Христа не можемо да замислимо да јаше на коњу. Он осећа блискост са онима који су понижавани и омаловажавани. Зато у Јерусалим, где ће бити разапет, улази на магарцу, окићеном палмовим гранама. Тај догађај овде прослављамо као Врбицу. Ако ћемо право, зашто не бисмо више веровали ономе што магарац има да нам каже о Исусовим речима и делима, него канонизованим ауторима. Исусов магарац, баш као и неки други магарац, може бити наводно приглуп, али је истовремено и чудесан, и не лаже, не води политику. Његово њакање је још једно тајно јеванђеље, најава освежења, јеванђеље безмерне љубави.

Блиска вам је идеја фрагментарног доживљаја света. Како се од фрагмената прави целина?

Сматрам да је свет, у основи, фрагментаран. Његова истина је расејана у милион комадића, које потом ми састављамо овако или онако, а истина нам, при томе, дабоме, измиче и онда је ми надокнађујемо разним тоталним филозофијама, а још чешће митологијама и идеологијама. Кад је реч о мојим причама, ако нам је толико стало до целине, она настаје у магији читања. Приче су попут калеидоскопа. Могу да се мењају са сваким читањем, и у томе је њихова чар, њихова истина је увек разнолика.

Шта је данас постмодернистичка прича?

То је прича која се не стиди да је прича. Одбија да се представља као дар који нам је пао с неба, него открива сопствену конструкцију, слободно се, у свему, и у облицима и у садржајима, предаје имагинацији, која се напослетку показује као животворна. Ако вапимо за искреношћу, онда ћу да кажем да нема искреније ствари од постмодерне приче у пространствима књижевног говора.

Једна од прича је и својеврсни омаж В. Г. Зебалду. Шта вас спаја са овим немачким писцем?

Најпре сусрет на већ споменутом корзичком гробљу, затим преданост делу Франца Кафке и, можда највише, вртоглавица многих приповедачких модулација којима се Зебалд дискретно и ефектно служи. Све што се дешава, постоји само зато што је испричано. Волим да у приповедању видим једноставно поверавање другоме, не марећи да ли ће то бити речено као путопис, биографија, историја, студија. То налазим код Зебалда.

У вашим причама преплићу се путописни, документарни, есејистички елементи. Колико је у њима фикције, а колико аутобиографског?

Не знам. Понекад верујем да је мој живот фикција. Живим га, али и измишљам. Верујем да је фикција у мојим причама веродостојнија од ма које реалности. Отуда су моје приче веома реалистичне, јер је у њима неко други, а тај други живи мој живот док ја стварам његов. То звучи запетљано, али је сурова стварност та која је, некако слутим, кадра да и читаоца и мене често засмеје до суза.

Ишли сте стазама Флобера, Рембоа, Фројда... Шта сте ново открили?

Да више не можемо, нити смемо без поменутих. Уче нас како да преживимо муке којима су они били изложени, а то могу бити и наше муке. Занимљиво је да сам у том учењу осећао дубоку радост. Осећао сам радост док сам ходио стазама оних пре мене. У ствари, нисам следио њихове стазе, него сам лутао заједно с њима, и доспевао до неизрецивих искустава.

У преплитању реалног и имагинарног – имагинарно, понекад, делује убедљивије од реалног?

Тако је, јер се у имагинацији скрива недокучива истина реалности. Код мене реално подстиче имагинарно, а онда ово мења реалност. Кад бисмо више неговали имагинацију, било би мање злочина. Зло у свету, великим делом, потиче од недостатка маште.

Смрт, као мотив, присутна је у многим причама. Тврдите да су живима мртви потребнији, него живи мртвима?

Мртви не изискују да их славимо. Сећање на њих нас обогаћује, упозорава нас на замке и улива нам енергију.

До циља, кажете, доспевамо једино ако га изгубимо. Ми, као народ, дакле, још имамо шансу, јер смо све своје циљеве одавно погубили?

Питање као да призива притајене елементе апсурда у мојим причама. Да, ако у нама дух и хумор јењавају, обрали смо бостан, који је ове године баш родио, мада је све мање оних који могу да га купе. Уосталом, не кажем то ја, то су речи лика из приче, лика који прича. Склон сам да се с њим, ма колико он овај пут био ироничан, донекле сложим. Знате за изреку: „Ко погоди циљ, промаши све остало”. Да, имамо шансу, ако не допустимо да нас сами циљеви прогутају. Добро, погубили смо циљеве, али ми је некако страшније што смо и саму шансу негде затурили, па је сад у мраку, који овде брзо пада, тражимо. Уз то, неизбежно, иде и дилема: да ли да одустанемо од даљњег пипкања или да наставимо. Уосталом, није нам ни обећано да ћемо поново открити оно што смо бахато затурили.

----------------------------------------------

Глобализацијско једноумље

У каквој су вези писани текст, слика и музика. Имају ли неки заједнички језик?

Иако су им језици различити, њихов видокруг може бити заједнички. Побуђују у нама стваралачку снагу. Шта бисмо без ње, без драгоцене инвенције, без нових идеја које она недри? Али она није без непријатеља. Он се зове глобализацијско једноумље, чији кратковиди интереси прете човековом опстанку, па и опстанку целе планете. Тај све моћнији непријатељ данас је све осионији и води нас у пропаст. Ипак, докле год смо у стању да стварамо, пораз није коначан.