Веља може да плива само за Србију

Загрљени и насмејани у Берлину. Увек уз сина Велимира. Ана и Милан Стјепановић. Родитељи двоструког европског шампиона. Људи за које имате утисак да их познајете сто година. Непосредни и љубазни, расположени за разговор. Без обзира на резултате њиховог сина.

– Неће европска злата ништа променити у нашим животима. Поносни смо на Велимира наравно, не постоји већа радост за родитеља од оне када његово дете уради оно што жели. Међутим, еуфорија ће брзо да прође, а ми настављамо да живимо као и пре Берлина – рекла је Ана Стјепановић..

Улога родитеља у Стјепановићевим успесима је огромна. Мада они то никада неће рећи. Све је почело 2004. године, када је дечак из Дубаија регистрован за Партизан.

– Имао је 11 година и већ се видело да је веома талентован. Желели смо да нађемо клуб у Србији. Позвала сам Сању Мазић – Радовановић, супругу доктора Драгана Радовановића. Они су наши дугогодишњи пријатељи. Хтела сам да ме повежу са неким са ким бих могла да разговарам о томе. Јавила ми се после неколико дана и рекла да позовем Пецу Поповића. Објаснила сам Пеци каква је ситуација, он ме саслушао и рекао да ће да га региструје за Партизан. Од тог тренутка Веља је и званично везан за Србију – каже Ана Стјепановић.

Прво званично такмичење на којем је пливао са српском капицом био је Европски олимпијски фестивал младих (ЕЈОФ) у Тампереу 2009. Освојио је одмах златну и сребрну медаљу.

- Занимљиво је да је и пре тог тамичења породица Радовановић имала важну улогу. Дуго смо јурили да добијемо пасош Србије, али никако нисмо успевали. Када смо у једном тренутку видели да је детету угрожено учешће у Финској позвали смо Драгана. Пасош је био готов за два дана.

Није Србија била једина опција коју је Велимир могао да изабере. Рођен је у Емиратима, због тренера Британца Криса Тајдија тражили су га и са Острва. Међутим, дилема никада није постојала.

Отац Милан се надовезује:

- Родом смо из околине Бијељине у Републици Српској и увек смо нагињали ка Београду. Наша деца су увек знала ко су и одакле потичу, иако живимо у Емиратима. Веља је увек, чак и као веома млад, имао став. Добијали смо посредно понуде, најчешће преко Криса, који је увек желео све најбоље за нашег сина. Међутим, када смо саслушали једну од понуда Велимир је рекао. „Пливаћу само за Србију. Мени паре нису важне. Име ми је Велимир. Не могу да будем у репрезентацији Емирата или Британије, јер знам да ту не припадам. Не бих се добро осећао”. Тада смо ставили тачку на ту причу.

А жеља двадесетједногодишњег аса да плива за Србију била је огромна, истиче његова мајка:

- Сећам се да сам га уочи Тампереа питала: Шта ћеш да урадиш ако победиш, а не знаш речи химне? Рекао ми је да нађем речи на интернету и да их одштампам. После два дана враћала сам га са тренинг, а он је почео да пева „Боже правде”. Без грешке и са тачним тоналитетом. Сазнала сам тако игром случаја да ми је дете музикално.

Од почетка каријере Ана Стјепановић је увек уз Велимира:

- Милан је радио, стално био на путу. Морала сам да бринем о њему, да га возим на тренинге, у школу. Дан ми је почињао у пола пет ујутру, а завршавао се у десет увече. Било је тренутака када ми је дошло све да напустим, али Вељин ентузијазам ме терао напред. Када из ове перспективе погледам уназад, чини ми се да не бих могла опет да прођем кроз све то.

Велимирова жеља и воља за успехом била је награда за сва одрицања.

– Често мислимо да управљамо својим животима, али ја сам сигурна да нас све води судбина. Пливање је Вељина судбина. Када је имао 13 година, док сам била у продавници, неки човек је поклонио Велимиру стикер за наградну игру. То смо залепили за кола. После три дана испред кола су ме сачекали и рекли да смо зарадили две карте за Лондон. Милан и ја смо дуго размишљали када заједно да одемо у Британију. На крају је испало да сам са тим картама отишла са Вељом на његово прво међународно такмичење у Милфилду 2007. године.

А ту се прича о знаковима не завршава.

– Све се поклопило. Веља је имао среће да упозна Криса, чије су заслуге за његове успехе немерљиве. Такође ми смо игром случаја упознали Радовановиће, који нам и дан данас највише помажу када смо у Србији. Једноставно, постојали су знакови поред пута, који су нам говорили у ком правцу да идемо. Ми смо их следили и ево докле смо стигли.

Стјепановићи од 2009. године нису пропустили ниједно велико такмичење на којем је њихов син учествовао.

- Све је то стресно. Ми га не оптерећујемо никаквим очекивањима, драго нам је када уради оно што је замислио. Увек смо му подршка. Лакше нам је када смо на лицу места, него да га гледамо из Дубаија или из Србије. На срећу до сада је увек било разлога за радост – прича отац Милан.

Било је и тешких тренутака о којима прича мајка:

- Ух, најгоре је било на Европском јуниорском првенству у Београду 2011. Прва трка на 400 слободно катастрофа. Веља није ушао у финале, а сви смо очекивали златну медаљу. Какав је то шок био! Милан који никада не показује емоције био је блед као крпа. Никада га нисам видела таквог. Наравно Вељи ништа нисмо рекли. Касније је освојио два злата на 100 слободно и 100 делфин и извадио ствар. Као сада овде.

Сјајну јуниорску каријеру, шесто место на Олимпијским играма у Лондону, преточио је Стјепановић у два европска злата. А тек му је 21. година.

- Његова жеља да буде најбољи је невероватна – наставља Ана Стјепановић. – Он тачно зна шта жели у животу и спреман је на највећа одрицања да би то урадио. Пре две године када је завршио средњу школу, причали смо о томе како би можда требало да крене на студије у Америку. Добио је понуде од најбољих колеџа. Сви смо га наговарали да то уради, љутили се на њега што не пристаје. Међутим, Веља није хтео да оде из Дубаија. Није хтео да остави Криса и да се навикава на нову средину, људе, другове. Једног дана  ушао је у собу и рекао ми: „Мама, ја могу да одем у Америку. Тако бих испунио твој сан, али ја бих био несрећан. Свако може да заврши колеџ, а олимпијски шампиони могу да буду само одабрани. Мој сан је да постанем олимпијски шампион и ја ћу урадити све да то остварим”. Заћутала сам. Нисмо имали право да своје дете учинимо несрећним. Пустили смо га да живи свој сан.

Вељина златна прича је тек почела. Уз овакве родитеље пут ка успеху је много лакши. Ана и Милан су препознали знакове поред пута и следили их. У својим „Знаковима поред пута” Иво Андрић је написао: „Оно што може бити и не бити увјек се, на крају крајева, покори ономе што мора бити”. Велимир Стјепановић је морао да постане шампион.

----------------------------------------------

Склекови ко проговори енглески

Стјепановићи су увели занимљиво правило. Када Милан, Ана, Велимир и старији син Александар заједно ручају, нико не сме да прича на енглеском.

- Веља и Аца су одрасли у Дубаију, ишли у британску школу тако да им је енглески практично матерњи језик. Међутим, у кући увек причамо на српском. Ко проговори енглески одмах устаје од стола и ради десет склекова – каже Милан.

Ана се насмејала и открила нам занимљивост:

- Да ли знате ли ко највише ради склекове? Онај ко је и увео правило – Милан! Деца не праве грешке.

----------------------------------------------

Пола Вељино, пола Крисово и Марково

Милан Стјепановић је истакао значај Вељиног тима у којем су тренер Крис Тајди и физиотерапеут-тренер Марко Буквић.

- Верујте ми да је пола сваког злата Вељино, а пола Крисово и Марково. Њихов допринос Велимировом успеху је огроман. Крис је уз Велимира од почетка каријере. Марко се ове године преселио у Дубаи. Сви смо инсистирали да дође због проблема са леђима који су мучили Вељу. Сада тих проблема више нема. Такође Марко је задужен за тренинг ван базена. Одлично функционишу као екипа.