Нови сој дугопругаша

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, септембра - Неуредну башту кафића у Авенији Висконсин, на ободу Вашингтона, запоседају махом уредни гости који воле да "блеје", како неки називају уживање у потиснутим дражима необавезности. Таква атмосфера царевала је међу овим отпадницима од владајућег пословног поретка и сада, у четвртак, а онда су је додатно оплеменили - звуци бенџа.

Усамљени мушкарац поодмакле доби је, уз кафу, тихо засвирао и још тише запевушио, као да разговара сам са собом - "на ноте". После неколико минута придружила му се вршњакиња с виолончелом. "У две жице" извијали су тонове овдашњих фолк евергринова, међу којима и "Волим како ме волиш".

Деловали су као пар који своју интимну тему распреда акордима уместо речима. Њихов музички дијалог изазивао је публику да га одгонета. "Вероватно су пензионисани уметници који су одлучили да, макар и бесплатно, наставе свој посао ширења ведрог расположења" - досећао се оближњи читалац новина. Таква слутња није му допрла из маште, него се јавила као примена - сазнања из штампе.

Медији су, наиме, претходних дана брујали да је у анкетној актуелизацији пописа становништва, најсензационалнији податак - убрзани раст броја Американаца који продужавају свој радни век. Готово четвртина њих, у доби између 65. и 74., наставља да ради и после испуњавања услова за пензију, што је повећање тог састава за пет одсто у поређењу са стартом двехиљадитих.

Слично се догађа и у другим развијеним земљама у чијем живљу је све више старих особа, али Америка и у овом погледу себе доживљава као изузетак. Делимично с правом: међународна истраживања су показала да Американци раде више сати дневно него иједна високоиндустријализована нација, па се овдашњи аналитичари чуде сународницима који би да, после толиких напора, остану запослени и кад им следује мировина.

Рекордан проценат овог новог соја дугопругаша је баш овде - у Вашингтону. Готово сваки трећи његов становник поменуте поодмакле доби продужава свој радни век за бар неколико лета. "Нема им одмора док им траје одбрана", рећи ће ироничари, асоцирајући на превелику војну, обавештајну и сваку другу стратешку ангажованост Вашингтона за преуређивање света "у циљу заштите од нових терористичких напада на САД". Стварни разлози су ипак локалне природе - сугерише "Вашингтон пост" и наводи као примере велики број интелектуалаца за којима влада велика тражња и прописане забране радне дискриминације на основу генерације.

Појединачне судбине су илустративније. И Ајлин Мастерс и Марај Смит имају по 70 година, обоје су становници престоничних предграђа и настављају да раде - с врло различитим мотивима. "Морам, јер су ми високе отплате за тек купљени стан, муж ме је напустио, а син се разболео толико да не може да ради", јада се Мастерсова, помоћник управника школе. "Настављам да издајем свој часопис за професионалне пилоте, јер је то мој живот, оно што ме чини срећним", дичи се Смит.

Кретања су шира од простора између изнудице и задовољства. Поједини послодавци траже да ветерани, поготову ако су на руководећим или високопрофесионализованим дужностима, остану на раду јер им је тешко наћи замену, а и зато што обука нових кадрова изискује поприлично скупог времена, предочава Том Гилеспи, демограф из Минесоте.

С медицинског становишта ствар је једноставна: "Добра је вест да наши људи живе све дуже, а кад живе дуже, дуже и раде." Американци, показао је попис, данас у просеку живе 77,9 година. Више него икад. Али тек су на 40. месту светске табеле дуговечности на чијем је врху Андора с просеком од 83,5 година, док за њом следе Јапан, Макао (део Кине), Сан Марино, Сингапур…

Стресови који овде скраћују многе животе често настају у страху да ће понестати новца за старост, да пензија неће бити довољна за очување нивоа живота на који се навикло, за повећане потребе здравствене неге, потпору потомцима. Да би отклонили те стрепње, Американцима више није довољно ни милион долара - известила је телевизија Ен-Би-Си, уз напомену да се поседник толике своте више не може сматрати "правим богаташем и човеком осигуране будућности".

Знатно су поскупели гориво, образовање, здравствене услуге, храна и остало, тако да милион не може да донесе спокој особи која се спрема за пензионисање и не жели да се лишава достигнутог стандарда, рачуна финансијски специјалиста Дејвид Велинг, из Сан Франциска. За одржавање живота "на високој нози", у свакој, а нарочито позној, доби, сада је потребно бар два и по до пет милиона расположивих долара, закључују истраживачи.

Већина других Американаца, скромнијих домета и прохтева, о таквим сумама могу само да сањају. Главно им је да их послужи снага да могу што дуже да раде па да тако себи и ближњима приуште "нормалан живот". У ту нормалност спадају и повремени изласци у кафиће где, како је показао призор из Авеније Висконсин, префињени изузеци раде за себе а орасположују друге, мимо грубог правила - "колико пара, толико и музике".