Синдром девојке из „кантримена”

Тамара Богдановић, Милица Новаковић и Дана Маневски, које су биле у „кантримену” који је 25. јула на Бранковом мосту у Београду налетео на Луку Јовановића и тешко га повредио, ћутале су о несрећи готово месец дана. Док се цела Србија се згражавала над овим злочином који је данима био на насловним странама штампе, посебно „Политике”, а полиција била под ретко виђеним притиском да се погибија недужног младића расветли и обесни возач открије и казни, оне су тајну шта се десило те кобне ноћи носиле у себи. Смрт младог човека и слика његовог оца у црнини како у тишини протестује на Бранковом мосту нису их натерале да проговоре иако би тиме олакшале и свој положај.

После хапшења, Богдановићева и Новаковићева су полицији испричале да су после несреће отишли код Милићевог кума Братислава Весовића и тамо опрале крв са одеће која им је цурила када се разбило стакло на „кантримену”. Због сумње да су извршиле кривично дело помагање учиниоцу после кривичног дела, судија за претходни поступак им је одредио притвор до 30 дана.
Пошто се саме нису пријавиле пре хапшења, изложиле су и себе кривичном гоњењу. Оне тиме нису постале класични сведоци, а са многима од њих их повезује једна ствар – спремност на ћутање чак и када су по друге људе наступиле страшне последице. Како смо прешли пут од грађана који су почетком осамдесетих трчали за атентаторима на турског амбасадора у Београду до оних који окрену главу и када се деца туку на улици, а камоли кад препознају криминалца који је пред нама извршио неки злочин?

Ивана Рамић, судија Првог основног суда, каже да се често дешава да се сведоци не одазивају на позиве суда. Некада је разлог страх, а понекад и незаинтересованост да се открије истина.

– Сваки орган поступања (полиција, тужилац, судија...) дужан је да заштити оштећеног, сведока и све друге странке у поступку од сваке врсте претњи, увреда, шиканирања. Може то да уради опоменом која је најблажа „казна” или пак да му изрекне новчану казну од 150.000 динара. Такође, ако добије обавештење од полиције или има сазнања да постоје озбиљне претње насиљем сведоку или оштећеном, јавни тужилац је дужан да покрене кривично гоњење или о томе обавести надлежног државног тужиоца. Државни органи су дужни по закону да реагују ако имају сазнања да су оштећени или сведок изложени било каквој претњи или насиљу. Са друге стране, уколико је сведок уредно позван, а свој изостанак није оправдао, судија може новчано да га казни или нареди његово привођење – објашњава Ивана Рамић.

Да би се заштитио сведок, судија може да нареди да припадници судске страже присуствују суђењу и обезбеђују простор испред суднице, како би онај који сведочи избегао непосредан контакт с окривљеним или увреде.

Неретко се, објашњава судија, дешава и да сведок мења исказе које даје током различитих фаза поступка, то јест да оно што је рекао пред полицијом оповргне пред тужиоцем или судским већем. Некада сведоци то раде тенденциозно, а некада због протока времена не могу да се сете детаља.

– Дешава се и да сведок на главном претресу тврди да не препознаје окривљеног иако га је препознао у некој ранијој фази истраге – наводи судија Рамић.

Кривично дело помоћ починиоцу после извршеног дела, које се осумњиченим девојкама у случају „Кантримен” ставља на терет, како објашњава Миодраг Мајић, судија београдског Апелационог суда, веома је слично кривичном делу непријављивање кривичног дела. Суштинске разлике су, каже он, ипак уочљиве.

– Најкраће речено, разлика између ових дела је у томе што кривично дело непријављивања може да учини само онај који сам ни на који начин не учествује у извршењу кривичног дела, било претходно било накнадно. То је, да тако кажемо, грађанин који није испунио своју грађанску дужност да пријави да се кривично дело припрема или да је извршено. Када говоримо о помоћи извршиоцу после учињеног кривичног дела, неопходно је рећи да је у том случају инволвираност извршиоца далеко већа, то јест да је, да тако кажем, ближи извршењу дела. Он мора да предузме неку активну радњу да помогне извршиоцу кривичног дела, било да сакрије извршиоца, да уништи трагове, било да га скрива – објашњава Мајић.

Запрећена казна за дело помоћ учиниоцу после извршеног дела, објашњава наш саговорник, варира у зависности од дела које је извршено и од тога на који начин је учиниоцу помогнуто. Тако казна може да буде од почетних три, преко пет, па до чак осам година затвора за прикривање извршилаца најтежих кривичних дела, то јест оних за које је запрећена затворска казна од 30 до 40 година.

– Треба нагласити да одређени круг лица не потпада под кажњавање. Примера ради, од одговорности су изузети: брачни другови, лица с којима окривљени живе у ванбрачној заједници, најближи сродници (брат, сестра) и они неће одговарати чак и уколико пруже помоћ учиниоцу после извршеног дела – наводи судија.

Ретко се дешава да неко изричито одбија да сведочи, већ грађани углавном наводе да немају шта да кажу, да ништа нису видели или да се не сећају детаља.

 – Полиција нема права да испита грађанина као сведока већ с њим обавља информативни разговор на којем грађанин, уколико не жели, не мора ништа да каже. Он је у законској обавези да дође на разговор у полицијску станицу, али није дужан да износи детаље догађаја уколико то не жели. На месту где се одиграло одређено кривично дело полиција неформално прикупља податке који ће јој олакшати истрагу и то је све – објашњава др Милан Шкулић, професор београдског Правног факултета.

Стабилнији систем, јача држава и веће поверење у правосуђе повећавају спремност грађана да сведоче у судским процесима. Недостатак гриже савести или мањак људскости немају везе са избегавањем сведочења на суду, већ су пресудни поверење грађана у систем и ниво правне културе, мишљење је професора Шкулића.

Психолог и криминолог др Добривоје Радовановић није изненађен што девојке из „кантримена” нису проговориле о томе шта се десило пре хапшења јер криминални свет има своје законе по којима функционише. „Цинкарање” се кажњава одмаздом.

– Када је човек у страху за сопствени живот или за животе најближих, сигурно ће избегавати сведочења. Нема то везе са недостатком гриже савести. Некада су људи на улици хватали лопове и држећи их чекали полицију. Данас сви окрећу главу, али не зато што су лошији људи, већ јер се плаше и немају поверења да ће правда бити спроведена – истиче др Радовановић.

Сведоци на суду, како каже Радовановић, неретко доживљавају малтретирања: одбрана оптуженог истражује њихову прошлост, износи сав „прљав веш” у јавност, па се често осећају огољено и незаштићено. Због свега овога многи сведоци крену за оном познатом: гледам своја посла. 

-----------------------------------------------------------------------------

Зашто неко има грижу савести, а неко је нема

Код сваког људског бића које је очевидац неправде, разбојништва или злочина, а ћутањем отежава откривање извршиоца требало би да се јави јак осећај гриже савести, каже психолог Александра Јанковић. „Нормална особа очевидац злочина морала би да показује знатну промену понашања и да доживи емотивни шок. Чак и ако страхује за свој живот, грижа савести би је прогањала. Не би могла нормално да функционише обављајући свакодневне активности. Околина би то морала да примети, питајући се шта се десило. Већина људи би, у тим околностима, ’пукла’, почела да плаче и поверила некоме шта је доживела”, објашњава Јанковићева.

Свако ко се нађе у таквој ситуацији обично тражи помоћ од породице или од неке особе која представља ауторитет за њу. Може се очекивати да се сведок кога изједа савест понаша неуобичајено. „Постоје особе које једноставно занемарују сва негативна искуства и све оно што не доводи до задовољења њихових потреба. Понашање ове особе указује на свако одсуство морала и висок степен егоцентризма, који су је и пре неког драматичног догађаја карактерисали”, објашњава Јанковићева.

-----------------------------------------------------------------------------

 Очи у очи са наоружаним пљачкашем

Искуство грађанке која је из страха „заборавила” шта је видела приликом пљачке мењачнице

Тог јутра кренула је да отвори радњу као и претходних дана. Пролазећи поред зграде у којој станује комшија који држи мењачницу опазила је у колима мушкарца са великим маскирним шеширом за риболов. Знатижељно га је погледала, а он је узвратио мирним, леденим погледом гледајући је право у очи. После сат времена, док је рибала радњу, испред мењачнице се зауставио аутомобил. Из њега је излетео мушкарац, уперио пиштољ у радника који је торбу са девизама бацио што је јаче могао и то право испред ногу раднице у суседном локалу. Док је узмицала уназад, разбојник је посегао за торбом и још једном се с њим нашла очи у очи. Убрзо је власник мењачнице запуцао на разбојника, а овај је узвратио и побегао.

– Брзо је стигла полицијска патрола. У првом маху сам им рекла број регистарских таблица који сам запамтила – почиње своју причу Ј. М. (34), власница локала у једном од београдских приградских насеља.

Већ јој је, како каже, била мука од повлачења по судовима.
Не тако давно, учествовала је у два судска процеса. Наркоман је оптужен јер ју је напао на улици, а разбојник јој је, уз претњу пиштољем, одузео дневни пазар.

– Схватила сам да је за мене најбоље да се правим као да нисам запазила детаље. Када су инспектори почели да ме испитују, понављала сам да сам се склонила у угао радње из којег нисам могла ништа да видим. Комшија који је опљачкан очекивао је да изнесем детаље догађаја, али наравно – не спомињући да је он први припуцао. Тако вам је у срединама где се сви знају. Разбојник ме је добро видео, знао је где радим и врло лако ме је могао пронаћи, па сам одлучила да не проговарам – наставља своју причу наша саговорница.

Инспектори су, како каже, били врло непријатни приликом испитивања. Затворили су је у кола из којих није могла да изађе, а морала је да се јави на информативни разговор у полицијску станицу.

– Осећала сам се као да сам пљачкаш. Подизали су тон, унакрсно ме испитивали, било је ужасно. Сигурна сам да ме нико не би сачувао да сам одлучила да сведочим. Избегавала сам одговоре из страха. Да је неко настрадао вероватно бих одлучила другачије, али нисам смела да ризикујем здравље или живот само због новца – искрена је наша саговорница.