Како преживети школовање

Почетак нове школске године опет отвара расправу о томе какав је наш образовни систем, шта чини добре наставнике и добре ученике, у чему се састоји успешно подучавање и која је улога родитеља у њему.

– Тешко је у неколико реченица описати доброг наставника. Подразумева се да познаје свој предмет и методологију рада с децом, али се од њега очекује и да користи низ техника којима ће побудити интересовање код ученика и омогућити свакоме од њих да стекне знања и вештине на часу. И прилагођавање наставника потребама ученика је важна ставка за успех у раду – каже Ирена Мучибабић, чланица Педагошког друштва Србије и стручни сарадник-педагог у ОШ „22. октобар” у Сурчину.

Особине наставника од пресудне су важности за развој личности ученика, говоре многа истраживања у којима су ученици при карактерисању доброг наставника на прво место ставили његове људске врлине.

– Добар наставник је самокритичан према свом раду а успева да препозна потешкоће одељења и појединаца и пронађе начине да их превазиђе. Лако ће уочити грешке које је несвесно направио, мада они најсавеснији често ангажују ученике као сараднике у настави, јер се показало да су они реални у процењивању знања и умења својих вршњака – истиче наша саговорница.

Иако педагогија у Србији (не) иде у корак с актуелним светским трендовима, наш образовни систем даје право свакој школи да се организује попут оних у белом свету, по принципима Монтесори, Декроли, Штајнер... Али, колико је то у пракси могуће?

– Овде су ставови подељени. Једни ће вам рећи да је то могуће, а други да није. Наставници понекад не остваре своју педагошку улогу у правом смислу речи због проблема с којима се сусрећу у раду с децом, а који су ван њихових ингеренција. Седамдесетих година прошлог века, кад смо имали стабилне економске и друштвене односе, наше је образовање било високо вредновано у свету – подсећа Ирена Мучибабић.

„Сараднички” модел васпитавања

У процесу образовања и васпитања родитељи би требало да буду најважнији ослонац просветним радницима (и обрнуто)... али и ту се пракса драстично разликује од теорије. Многе маме и тате не знају ни распоред часова своје деце, ни докле су стигли с градивом, ни какве су им оцене, а све чешће ни колико имају (не)оправданих изостанака. Разредног старешину упознају тек кад дете завапи да има проблем с неким предметним наставником због слабих оцена или укора, па дођу у школу да „мало притисну”...

С друге стране, савеснији родитељи жале се на незаинтересоване предаваче, преобимно и застарело градиво и превазиђене методе наставе, због којих наши ученици нису у стању да стекну сва неопходна знања и вештине и буду конкурентни вршњацима из остатка Европе и света.

Примећујући да се у Србији наставна пракса мења спорије него што напредује теорија, др Драгица Павловић-Бабић, професорка Филозофског факултета у Београду, критикује застареле методе, попут захтева да ђак сваког дана уради сто задатака из математике да би савладао градиво, али и став самих предавача, који себе пре свега доживљавају као стручњака за одређену област, а не као педагога па, рецимо, кажу „ја сам математичар”, а не „наставник математике”.

Да ли постојећи школски систем, са свим тестовима, табелама и програмима, омогућује наставницима да остваре икакав утицај на ученике? Да ли успевају да сваког ученика третирају као засебну особу, с јединственим способностима и склоностима, да им пруже искуство учења у којем ће уживати, осетити да се њихов допринос цени и добити неопходну основу за потпуно остваривање своје улоге у друштву? Одговоре на ова питања, на предлог др Драгице Павловић-Бабић, нашли смо у књизи „Психологија у образовању”. Овај својеврсни водич за све који се баве том струком (и све који уче) бави се најважнијим темама око којих се „ломе копља” и у нашем образовном систему, а то су квалитет, мотивација, оцењивање, однос наставника према ученицима, технологије учења…

Анита Вулфолк, Малколм Хјуз и Вивијан Волкап, ауторитети у области педагогије, у књизи, поред осталог, објашњавају и предности општеприхваћеног „сарадничког” модела васпитавања деце (настао је пре десет година у Енглеској, кад је британска влада објавила документ „Свако дете је важно”), који је означио не само нови приступ положају, правима и безбедности деце, већ је и редефинисао улогу наставника, који су од тада сматрани водећим члановима стручног тима проширених школских оквира.

– И наш образовни систем препознаје моделе тимске сарадње у многим школама. Наставници су ту чланови тимова који пружају подршку детету, независно од тога да ли оно има тешкоће или напредује брже од својих вршњака. А у тимовима могу бити не само особе које раде у школи и родитељи, него и психолози, терапеути, спортски тренери, сарадници из здравствених институција, центара за социјални рад, предшколских установа, саветовалишта, полицијских станица, јединица локалне самоуправе... – набраја Ирена Мучибабић.

Нажалост, овакви тимови у нашим условима се активирају углавном тек кад се у медијима појави прича о ђацима који су претукли наставника или о наставници која је завела ученика, о основцу који је преко „Фејсбука” слао фотографије своје обнажене другарице из разреда или о средњошколцима који су малтретирали вршњака у учионици.

Вршњачко насиље

Општи је утисак да је у нашим школама ипак већи проблем оно што се дешава изван наставе, него само градиво, методологија рада и мотивисаност наставника и ђака. Реч је о све чешћим случајевима малтретирања, па и физичких напада ученика на своје вршњаке, али и на наставнике.

Добацивање, оговарања, ругање, стварање групица „популарних” дечака и девојчица и искључивање непопуларних из групе, ударање „чврга”, претње батинама, изнуђивање новца… све су то облици вршњачког насиља у школи, које се помиње и у Правилнику о протоколу поступања у одговору на насиље, злостављање и занемаривање („Службени гласник РС” број 27/09). Физичко, психичко, социјално, сексуално и насиље злоупотребом информационих технологија (у шта, на пример, спада снимање мобилним телефоном или слање узнемирујућих ес-ем-ес порука) сврстани су, по тежини изгреда, у три нивоа, уз предвиђене мере заштите и интервенције за сваки од њих, од обавештавања родитеља и појачаног васпитног рада у школи до ангажовања надлежних државних органа и служби.

Свакодневно хиљаде ученика напушта школовање зато што се плаше да ће их вршњаци малтретирати. Деца која су била хроничне жртве током школовања – а такво је, показују истраживања у свету, свако десето – у раном одраслом добу су депресивнија и склонија покушајима самоубиства.

Крајем прошле године у Србији је слично истраживање урадио Центар за едукацију, истраживање и развој. Показало се да је сваки четврти средњошколац био у улози жртве, а чак 27 одсто ученика понашало се насилнички према вршњацима. Готово половина средњошколаца у Србији стално је опхрвана бригама, трећина зачас бризне у плач, 12 одсто се осећа безвредно а око седам одсто помишља да себи одузме живот.

Како наставници могу да помогну у оваквим ситуацијама? Образовни психолози препоручују избегавање изразито такмичарских активности и процена, али и агресивних претњи да би се постигла послушност ученика; пажњу посветити умиривању жртве, уз игнорисање насилника; разумно кажњавање (нарочито старијих ученика); разговор с ученицима о последицама антисоцијалног понашања (насиље, крађа, ширење трачева…) и лекције о друштвеном моралу, уз препоручену литературу; подршку ученицима да самопоуздање изграђују унапређивањем својих вештина и знања; организовање групних пројеката који подстичу сарадњу; нагласак на сличностима, а не на разликама међу ученицима…

– Никада се код нас није толико причало о насиљу у школи као данас. Сигурна сам да га је било и раније, али се о њему није тако отворено разговарало, па се чини да је сад горе него икад. У основи школског насиља су конфликтне ситуације, на које би требало одмах реаговати како би се разрешиле на прави начин и спречило (ново) насиље. Нереаговање, како у школи, тако и у породици, карактеристично је за попустљиво васпитање – примећује Ирена Мучибабић.

Програм позитивног понашања

Како подстицати ученике да избегавају конфликте, уважавају своје наставнике и разредне другове?

– У школи у којој радим педагошко-психолошка служба с наставницима спроводи „Програм позитивног понашања”, где и најмањи уочени напредак у понашању награђује на неуобичајен начин. На пример, због ометања часова из појединих наставних предмета ученику је изречена васпитна мера. Речено му је да у наредних месец дана мора показати пристојно понашање на тим часовима, сем тога мора по два пута бити од помоћи наставницима на часовима или одморима (подела тестова, вежбанки, помоћ у изради неког материјала...), што ће наставници потврдити својим потписима на картону који ученик носи са собом. За сваки добијен потпис био је похваљен, уз обавезно информисање родитеља – наводи наша саговорница.

Други пример: због „етикетирања” друга из разреда ученику је изречена опомена. Кроз разговор с одељенским старешином, ученик је добио задатак да направи пано на којем ће навести непримерена понашања и указати на етикетирање као лоше. За ову активност је похваљен. Уследио је разговор оба ученика како би се конфликт превазишао.

Трећи пример: ученик који дуже време тренира фудбал не дозвољава другим ученицима да подједнако учествују у игри на часовима физичког васпитања. Бурно реагује када други ученици промаше мрежу. Изречена му је опомена пред васпитну меру. Уз помоћ интернета као и знања стечених на тренинзима, ученику је наложено да се детаљно информише о правилима у фудбалу. Наредна три часа физичког васпитања, када су ученици играли фудбал, његов задатак је био да прати игру као главни судија, а његов наставник је био супервизор. За добро обављено суђење или поједине делове био је похваљен кроз указивање да је фудбал тимска игра и да сви морају подједнако учествовати у њој.

– Никако не смемо заборавити да би све мере (казне) које се изричу у школи требало да буду васпитне и да воде промени понашања. Кроз одређене поступке који воде тој промени ученик добија награду у виду похвале или веће оцене из владања. Важно је помоћи детету сарађујући с родитељима на изради јасног плана активности који води ка награди, мотивишући дете да што пре стигне до циља. Кључно је указивање на одговорност за поступање које није примерено, а које се може поправити – истиче Ирена Мучибабић.

Она подвлачи да је основа сваког педагошког приступа да никаква казна нема велику васпитну функцију ако дете нема могућност да је анулира својим позитивним деловањем.

-----------------------------------------------------------------

Какво друштво – таква школа

Школски систем у Србији не разликује се много од система који функционишу у другим земљама ЕУ, сматрају саговорници „Магазина”. Откуд онда толике критике?

– Последњих година много се радило на квалитету образовно-васпитних институција. Уведени су стандарди за наставне предмете и за професију наставника, а стручно усавршавање наставника, васпитача и сарадника постало је обавезујуће, кроз семинаре, скупове, трибине и конференције, као и кроз разне интерне активности у установи које воде унапређењу кључних области рада школе. Школе имају могућност и да своје ваннаставне активности организују у складу с интересовањима ученика и потребама школе. Ефекти свега наведеног били би видљивији да су нам друштвени односи стабилнији. Јер, школа је огледало шире заједнице – истиче Ирена Мучибабић. На пример, додаје, поставља се питање да ли је дете чији су родитељи остали без посла у могућности да прати наставу као друга деца која немају такве или сличне проблеме.

 -----------------------------------------------------------------

„Женске” и „мушке” науке

Има тврђења да су девојчице склоније друштвеним, а дечаци природним наукама; да су девојчице које се гласно боре за своје интересе „грубе и мушкобањасте” а оне тихе, повучене – нежне и „женствене”; да су дечаци који не желе да се бију, нису нарочито спортски (такмичарски) настројени и воле да читају поезију – „феминизирани” и маргинализовани.

Образовни психолози саветују да бисмо, ако већ трпимо пристрасност полних улога у медијима и телевизијским рекламама, бар у школи требало да их се решимо. Наставници никако не би требало да ученике у одређеним активностима групишу по полу или да их мотивишу да више напредују у одређеној области у складу с (претпостављеним) родним склоностима, рецимо, да дечацима задају сложеније математичке задатке, а девојчицама да пишу „распеване” литерарне саставе.